Pijanista Aleksandar Madžar na Bemusu održao maratonski koncert

Umetnik na klaviru je sebi zadao veoma ambiciozan, zahtevan i ozbiljan program, koji se sastoji od skoro tri sata muzike, kroz tri čina, dve pauze, četiri koncerta za klavir u jednoj večeri, od čega su tri sonate za klavir sa čak 12 stavova i 33 varijacije.



Ove večeri Madžar je krenuo u svoju seriju od osam koncerata posvećenih svim sonatama Ludviga van Betovena (1770-1827).



Prvi čin epohalne muzičke noći krenuo je sa kompozicijom “Sonata za klavir br. 1 u F molu, op. 2, br. 1” sa četiri stava - “Allegro”, “Adagio”, “Minuet” i “Prestisimo”.



Kako se vidi po godinama njihovog nastanka, Betoven je klavirske sonate pisao gotovo čitavog života, odnosno od 1796. do 1822. godine. U vreme zrelosti kompozitora, ustalio se instrument koji je mogao da svira „piano i forte” - klavir.



Stvorio je čak 32 sonate, poslednja sa opusom 111, a smatra se da su najpopualarnije one sa nazivima - „Apasionata”, „Mesečeva”, „Patetična”.



Prva sonata koju je Madžar predstavio, sa četiri stava, nije ni početničko, ni jednostavno delo, negde na granici, kako su smatrali stručnjaci, muzikolozi.



Teško je opisati rečima sa kakvim uživanjem i virtuoznošću je Madžar pristupio ovoj trilogiji sonata za klavir, kao da ih je on stvorio, kao da živi sa njima svake sekunde u svojoj glavi i duši.



Naizmenična dinamika te tri celine koja svaka ima po četiri poglavlja u obliku svojih stavova, pratila se bez daha, poput neobičnog filma, atraktivne pozorišne predstave ili uzbudljivog romana što se čita naglas. Vrhunski muzičar je “plivao” po zavidnom opusu Betovena i zavodio publiku.



Umetnik je rođen u Beogradu 1968. godine, gde je studirao, ali takođe se usavršavao i u Novom Sadu, Moskvi i Briselu. Dobitnik je nagrada na velikim međunarodnim takmičenjima u Ženevi, Lidsu, Bolcanu (“Feručo Buzoni”) i Milanu (“Umberto Mikeli”).



Maestro i majstor muziciranja na klaviru kroz dva čina je već dovoljno oduševio publiku Kolarca, kroz te tri sonate, mada važi saznanje da se pravi Betoven ipak može čuti tek u četvrtoj sonati, opus 7, koja je štampana pod nazivom „Velika sonata” i posvecena je grofici Babeti de Keglevic.



Mnogim umetnicima bi to bilo dovoljno za jedan celovečernji koncert, ali ne i Madžaru, koji u programu pravi mesta za još jedan biser od Betovena - “33 varijacije na valcer Antona Dijabelija, opus 120”. Treći čin je u potpunosti posvećen ovom delu od skoro sat vremena trajanja, dakle gotovo kao zaseban koncert večeri.



Naravno, takav poduhvat ne predstavlja problem za nekog ko je debitovao sa Berlinskom filharmonijom davne 1990. godine, a redovno nastupa širom Evrope na resitalima, koncertima sa orkestrima ili je posvećen kamernom muziciranju.



Takođe je ovaj umetnik - virtuoz na klaviru često je na turnejama po Severnoj i Južnoj Americi, Južnoj Africi i na Dalekom Istoku.



Na sve to, stiže da bude i profesor na Kraljevskom flamanskom konzervatorijumu u Briselu (Belgija) i Visokoj školi za muziku u Bernu (Nemačka).



Inače često ima koncerte u Beogradu, upravo na Kolarcu, sa Beogradskom filharmonijom ili u poznatom ciklusu “Kolarac - Moj svet muzike”.



Poslednji nastup na Bemusu imao je 2012. godine (44. izdanje), kada je izveo šest partita Johana Sebastijana Baha, tako da je poosvećenost Betovenovim sonatama samo logičan nastavak njegovog originalnog koncepta.



“Diabeli varijacije” (1824) nisu samo poslednja kompozicija koju je Betoven komponovap za klavir, već jedno od najznačajnijih remek dela muzičke istorije.



Sačinjeno od 33 varijacija na temu Dijabelijevog valcera predstavlja tehničiki i muzički veliki izazov za svakog pijanistu.



Evo kako je sve počelo: Anton Diabeli (1781-1858), austrijski muzički izdavač i kompozitor, 1819. godine odlučio je da pokuša da objavi jednu neobičnu zbirku varijacija.



Napisao je valcer i poslao ga svim značajnijim austro-ugarskim kompozitorima tog vremena, kako bi svako od njih napisao po jednu varijaciju.



Odazvalo se čak 50 kompozitora, među kojima su bili Franc List, Franc Šubert i Karl Černi.



Betoven je za tu narudženicu napisao čak 33 varijacije, tako da su one posebno objavljene 1824. godine - „Diabeli varijacije“ i postale izuzetno popularne.



Pijanista Madžar je treći i finalni čin koncerta eksplozivno posvetio tim varijacijama, koje istina jesu bile pomalo razvučene, nije im se naslućivao kraj, ali se zato nijednog trenutka nije osetio umor, iscrpljenost ili prezasićenje muzičara.



Naprotiv, on je ovu kompleksnu kompoziciju od skoro sat vremena intenzivnog muziciranja tako predano svirao, klizila mu je niz prste kao da se tek popeo na pozornicu, a ne pre dva sata.



Nakon završetka tih 33 varijacija, Madžar je dobio ogroman aplauz da se zatresla cela dvorana od partera do balkona, a publika ga nije puštala da brzo ode sa bine, već se vraćao više puta za poklon.



Drugi deo - nastavak ove muzičke sage publika će imati prilike da gleda u nedelju, 14. novembra, na zatvaranju festivala na istom mestu pod nazivom “Bemus na bis”, kada je na repertoaru ponovo Betoven sa novim sonatama za klavir.