Пијаниста Александар Маџар на Бемусу одржао маратонски концерт

Уметник на клавиру је себи задао веома амбициозан, захтеван и озбиљан програм, који се састоји од скоро три сата музике, кроз три чина, две паузе, четири концерта за клавир у једној вечери, од чега су три сонате за клавир са чак 12 ставова и 33 варијације.



Ове вечери Маџар је кренуо у своју серију од осам концерата посвећених свим сонатама Лудвига ван Бетовена (1770-1827).



Први чин епохалне музичке ноћи кренуо је са композицијом “Соната за клавир бр. 1 у Ф молу, оп. 2, бр. 1” са четири става - “Allеgro”, “Адагио”, “Минует” и “Престисимо”.



Како се види по годинама њиховог настанка, Бетовен је клавирске сонате писао готово читавог живота, односно од 1796. до 1822. године. У време зрелости композитора, усталио се инструмент који је могао да свира „пиано и форте” - клавир.



Створио је чак 32 сонате, последња са опусом 111, а сматра се да су најпопуаларније оне са називима - „Апасионата”, „Месечева”, „Патетична”.



Прва соната коју је Маџар представио, са четири става, није ни почетничко, ни једноставно дело, негде на граници, како су сматрали стручњаци, музиколози.



Тешко је описати речима са каквим уживањем и виртуозношћу је Маџар приступио овој трилогији соната за клавир, као да их је он створио, као да живи са њима сваке секунде у својој глави и души.



Наизменична динамика те три целине која свака има по четири поглавља у облику својих ставова, пратила се без даха, попут необичног филма, атрактивне позоришне представе или узбудљивог романа што се чита наглас. Врхунски музичар је “пливао” по завидном опусу Бетовена и заводио публику.



Уметник је рођен у Београду 1968. године, где је студирао, али такође се усавршавао и у Новом Саду, Москви и Бриселу. Добитник је награда на великим међународним такмичењима у Женеви, Лидсу, Болцану (“Феручо Бузони”) и Милану (“Умберто Микели”).



Маестро и мајстор музицирања на клавиру кроз два чина је већ довољно одушевио публику Коларца, кроз те три сонате, мада важи сазнање да се прави Бетовен ипак може чути тек у четвртој сонати, опус 7, која је штампана под називом „Велика соната” и посвецена је грофици Бабети де Кеглевиц.



Многим уметницима би то било довољно за један целовечерњи концерт, али не и Маџару, који у програму прави места за још један бисер од Бетовена - “33 варијације на валцер Антона Дијабелија, опус 120”. Трећи чин је у потпуности посвећен овом делу од скоро сат времена трајања, дакле готово као засебан концерт вечери.



Наравно, такав подухват не представља проблем за неког ко је дебитовао са Берлинском филхармонијом давне 1990. године, а редовно наступа широм Европе на реситалима, концертима са оркестрима или је посвећен камерном музицирању.



Такође је овај уметник - виртуоз на клавиру често је на турнејама по Северној и Јужној Америци, Јужној Африци и на Далеком Истоку.



На све то, стиже да буде и професор на Краљевском фламанском конзерваторијуму у Бриселу (Белгија) и Високој школи за музику у Берну (Немачка).



Иначе често има концерте у Београду, управо на Коларцу, са Београдском филхармонијом или у познатом циклусу “Коларац - Мој свет музике”.



Последњи наступ на Бемусу имао је 2012. године (44. издање), када је извео шест партита Јохана Себастијана Баха, тако да је поосвећеност Бетовеновим сонатама само логичан наставак његовог оригиналног концепта.



“Диабели варијације” (1824) нису само последња композиција коју је Бетовен компоновап за клавир, већ једно од најзначајнијих ремек дела музичке историје.



Сачињено од 33 варијација на тему Дијабелијевог валцера представља техничики и музички велики изазов за сваког пијанисту.



Ево како је све почело: Антон Диабели (1781-1858), аустријски музички издавач и композитор, 1819. године одлучио је да покуша да објави једну необичну збирку варијација.



Написао је валцер и послао га свим значајнијим аустро-угарским композиторима тог времена, како би свако од њих написао по једну варијацију.



Одазвало се чак 50 композитора, међу којима су били Франц Лист, Франц Шуберт и Карл Черни.



Бетовен је за ту наруџеницу написао чак 33 варијације, тако да су оне посебно објављене 1824. године - „Диабели варијације“ и постале изузетно популарне.



Пијаниста Маџар је трећи и финални чин концерта експлозивно посветио тим варијацијама, које истина јесу биле помало развучене, није им се наслућивао крај, али се зато ниједног тренутка није осетио умор, исцрпљеност или презасићење музичара.



Напротив, он је ову комплексну композицију од скоро сат времена интензивног музицирања тако предано свирао, клизила му је низ прсте као да се тек попео на позорницу, а не пре два сата.



Након завршетка тих 33 варијација, Маџар је добио огроман аплауз да се затресла цела дворана од партера до балкона, а публика га није пуштала да брзо оде са бине, већ се враћао више пута за поклон.



Други део - наставак ове музичке саге публика ће имати прилике да гледа у недељу, 14. новембра, на затварању фестивала на истом месту под називом “Бемус на бис”, када је на репертоару поново Бетовен са новим сонатама за клавир.