Omaž tradiciji Mocarta i Betovena na 50. Bemusu

Ako je Rudenko spojem raskošnog klavirskog zvuka i simfonijskog razvoja, prikazao izvanrednu tehničku spremnost i sugestivnost u tumačenju stilski široko razuđenog repertoara, a opet i „skromnost“ i nepretencioznost izvođenja, svirajući gustim, sočnim i kompaktnim, ali i akvarelski prozračnim tonovima, onda su se i sjajni kamerni muzičari iz Berlina, odnosno Londona, takođe iskazali kao vanserijski majstori korišćenja svih izražajnih mogućnosti svojih gudačkih, odnosno duvačkih istrumenata. Prvo smo slušali odabrane muzičare Ansambla „Šarun“, sastavljenog od solista Berlinske filharmonije, koji su svoje predstavljanje beogradskoj publici započeli jednom od najlepših i najpopularnijih kompozicija kamernog repertoara, Mocartovim Kvintetom s klarinetom u A-duru, K. 581. Od prvih taktova oduševljavajući retkom umilnošću i čistoćom zvuka ostvarenog u savršenom međusobnom balansu i potpunoj stopljenosti prefinjenih pojedinačniih valera, klarinetista Aleksandar Bader, violinisti Volfram Brandl i Kristof Horak, violista Miša Afham i violončelista Mihael Hahnazarjan osvajali su do kraja predavanja širokom skalom ekspresivnosti i naglašene osećajnosti, u prvom redu i onom posebnom melanholijom i dubokom tugom. Kao prvi među jednakima, umetnik na pokretljivom, toplo obojenom duvačkom instrumentu, precizno pozicioniran između visokih i dubokih gudača, posebno njegovog jasnog i čistog donjeg registra, vodio je prefinjene dijaloge s kvartetom u celini, ali i „operski“ duetirao s prvom violinom, kreirao rustikalne igračke ritmove, „dopuštajući“ i svim ostalim instrumentima, poput viole u varijacijama finala, da se iskažu u svoj pevnoj lepoti i nežnoj gracioznosti.

Isticanje neiscrpne melodijske invencije i vanrednih zvučnih kombinacija, ne retko proizašlih iz složene polifonije, ali i kompozitorove izražene naklonosti ka zvučnim istraživanjima, krasili su i retko izvođen Oktet u Ef-duru, D 803 Franca Šuberta u kom su se prvobitnom sastavu pridružili još fagotista Markus Vajdman, hornista Stefan de Leval Jezierski i kontrabasista Peter Rigelbauer, dopunjenom zvučnom punoćom povremeno šireći okvire kamerne sonornosti do skoro orkestarskih obeležja. U celini veoma upečatljivo ostvarenje, u kom su se deonice preplitale na razne načine, često i o ovde s vodećim klarinetom (u rečitoj melodiji u drugom - Adagio, odnosno prominentnom udelu u varijacijama četvrtog stava  -Andante) Oktet je poput ogromnog divertimenta ispunjen duhom igre, posebno naglašenim u petom stavu – Menuetto, i njime predstavljajući neku vrstu vraćanja unazad, omaža prošlosti, tradiciji Mocarta i Betovena.

Upravo Betovenov Gudački kvartet br. 11 u ef-molu (Ozbiljni kvartet) bio je centralna tačka programa Kvarteta „Brodski“ (poznatog i publici Nomusa 2013), prema kojoj su bile usmerene i strastveno uzbudljive interpretacije najpre Sedmog kvarteta u fis-molu Dmitrija Šostakoviča, a posle i dela savremene japanske autorke Karen Tanaka (koja u sažetom ostvarenju „Na Betovenovom grobu“ razmišlja o kompozitorovom Gudačkom kvartetu br. 3, op. 18) i Feliksa Mendelsona (Gudački kvartet u ef-molu, op. 80, elegija-sećanje na rano izgubljenu kompozitorovu voljenu sestru Fani). Sva navedena ostvarenja preovlađujućih molskih tonaliteta povezuje ogromna snaga stvaralačke imaginacije i upečatljivo srodstvo s Betovenom, naročito u pogledu dramskog intenziteta i asocijativnosti, ali i meditativnosti, britkih izvođačkih pokreta, snažne akcentuacije i bogatog dinamičkog dijapazona. Sloboda i specifična komunikativnost predavanja omogućena i time što violinisti Danijel Roulend i Ijan Belton i violista Pol Kesidi (osim violončelistkinje Džeklin Tomas) sviraju stojeći, ogledala se i u umnoženim kontrastima između čas smirenih, čas „pobunjenih“ ideja, ozbiljnosti izlaganja, napetosti raspoloženja, odagnatog tek u blistavoj pobedničkoj kodi „Ozbiljnog kvarteta“, i u celini, ipak kontrolisanoj emocionalnosti, što je takođe bila odlika fantastičnog izvođenja engleskog Kvarteta „Brodski“.

Marija Adamov