Aleksandar Sinčuk na Bemusu: Kao da muzika ima krila
Iako je višestruko nagrađivani, međunarodno priznati i hvaljeni ruski pijanista Aleksandar Sinčuk već nekoliko puta gostovao u Beogradu, poslednji susret s ovim umetnikom neverovatne muzičke obdarenosti i najboljih osobina ruske tradicionalne pijanističke škole, u Kolarčevoj zadužbini na upravo završenom Bemusu, ostavio je naročit utisak.
Kako zbog zadivljujuće sviračke spremnosti, moćnog i znalačkog korišćenja sonornosti klavira, tako i ogromnih sposobnosti za tonsko i agogičko nijansiranje i smisla za oslikavanje detalja i stilskih osobenosti autora kojima se posvećuje, a možda ponajviše, i zbog isticanja simfonizirajuće osnove Rahmanjinovske poznoromantičarske literature, koju interpretira s naročitom originalnošću i efektnošću.
Otmenog izgleda i stava, koji prenosi i na gospodstvenost poteza kojima suvereno vlada instrumentom, 29. godišnji umetnik odmah potvrđuje da je bez sumnje nacionalna i svetska zvezda, na Bemusu tumačeći i specifičan program sastavljen od dela klasike (Mocarta i Betovena) i svojih rodnih kompozitora, Čajkovskog i Rahmanjinova.
Suptilnu crtu lične prirode i snagu lirskih osećanja, prikazao je u upravo prekrasnom donošenju Mocartove Sonate u Ef-duru, K. 332. Kao i Betoven, i salcburški genije je bio izvanredan pijanista, težeći kao interpretator sopstvenih ostvarenja radije umerenim tempima. Upravo tako, s mnogo ukusa i izražajnosti, kao da „muzika ima krila i ne dotiče zemlju“ (kako je govorio Alfred Korto) svirao je i Sinčuk, premda nam se činilo da sve deluje brže i brioznije, da bi oštrijim dinamičkim kontrastima nagovestio i velikog autora „Simfonije sudbine“.
Odmah nadovezana, jedna od najpopularnijih Betovenovih klavirskih kompozicija u istom tonalitetu, Sonata u ce - molu, op. 13, poznata kao „Patetična“ protekla je, poput ispovednog iskaza stvaraoca u strastvenoj borbenosti prvog stava, gotovo idealnoj jednostavnosti laganog i smirenog centralnog adađa, fino „ispisane“ melodijske linije i senzibilnosti, i intenzivnoj uzbudljivosti, iako strogo kontolisanog u svom hitrom toku, finalnog ronda.
Interpretativni uzlet i emocionalna zahuktalost nastavljeni su u drugom delu večeri započetom Dumkom, scenom iz ruskog sela, op.59 (takođe u ce - molu) Petra Čajkovskog, a poseban izazov za Aleksandra Sinčuka, upravo zahvaljujući njihovim enormnim izvođačkim zahtevima i specifičnoj zvučnosti, predstavljalo je zatim tumačenje devet, maštovito registriranih, koloritno raskošno obojenih, Etida - slika, op.39 Sergeja Rahmanjinova.
Sinčuk ih je kreirao retkom sugestivnošću i beskrajnom raznovrsnošću izraza. „Njegov“ klavir je zvučao gusto, sočno i kompaktno, stvarajući orkanske dinamičke iskoke i gradacije, ali se izražavao i akvarelski prozračnim, gotovo efemernim tonovima.
Osmišljavajući svaku etidu zapravo kao virtuoznu dramsku sliku, u većini evocirajući i njihovu konkretnu programnost (skrivenu iza naslova pojedinih etida), stvarao je, uprkos velikim kontrastima, i utisak jedinstvene i upečatljive celine, čineći tako, na najuverljiviji način omaž svom velikom sunarodniku i jednom od najsjajnijih pijanista 20. veka.
A onda, na nezapamćene ovacije očaranog auditorijuma, svež, energičan, spreman, srdačan i neumoran, kao da je tek seo za instrument, „prosuo“ je, kao treći deo resitala, čak četiri čarobna dodatka, najlepših, ali i najzahtevnijih kompozicija Lista, Šumana i Šopena.
Marija Adamov
