Nikola Vranjković, rok muzičar: Još uvek isti žar

„Direktori“, „Ortodoks kelts“, „Siks pek“, „I – plej“, samo su neki od bendova kojima je u studiju pomogao da dođu do željenog zvuka.

Za sebe, ali i za pozamašan broj ljubitelja muzike koju na prvom mestu karakterišu boja i sugestivnost njegovog glasa, zvuk električnih gitara, prošle godine je objavio pravi raritet - trostruki album koji je i svojevrsna rekapitulacija dosadašnje karijere. Nazvan „Biološki minimum“, uprkos svim onim maksimumima sa reklama savremenog doba, album je snimljen uživo, na koncertu u Dvorani „Kombank“, u Beogradu. I dok se tamo sada već najavljuje novi, 28. decembra, Nikola Vranjković je prošle nedelje održao dva u „Fabrici“ Studentskog kulturnog centra Novi Sad. Tako je publika i u Novom Sadu mogla uživo da potvrdi doživljaj albuma „Biološki minimum“ i čoveka čiji rad prati već 30 godina.

Najpoznatiji ste kao – „Blok aut“ – a veće neko vreme nastupate pod vlastitim imenom, iza kojega ima mnogo više da se kaže i od „Blok auta“, i što se tiče bendova s kojima ste sarađivali, i što se tiče producentskih poslova, pa i književnih izdanja... Kakva je vaša refleksija tog razvojnog puta?

- Nije se puno promenilo od prvog dana kada sam napravio prvu pesmu. Menjaju se saradnici, ljudi, imena, ali ne vidim uopšte da sam ja tu puno lutao. Pravio sam i kraće forme i maksi singlove, akustične, rok albume, ali meni je to sve isto, zavisno od toga kako mi dođe, kakav mi se materijal sprema. Imam još pesama koje ne znam ni gde da uglavim, ne uklapaju se, pa ih čuvam. Postoje i one koje sam čuvao po desetak godina. Mislim da je tako sa svima koji se bave muzikom. Nema tu nikakve tajne, niti išta čudno, osim istrajnosti. Kad sad pogledam, stvarno je prošlo mnogo godina. Fizički se ponekad osećam malo umorniji, a u glavi je još uvek isti žar iste ideje. Možda mi treba i malo više vremena da uradim neke stvari, što se tiče snimanja. Vodim računa o stvarima o kojima možda i ne bi trebalo. Da li to dođe s godinama ili šta, ne znam, ali stalo mi je da sve to što radim bude dobro i za deset, petnaest godina. Kada ponovo čujem da mogu da kažem da je u redu.

Da li možda upravo taj stvaralački proces, zamisao koju imaš u vezi nekih pesama, utiče na promene u formacijama, saradnicima?

- Uglavnom sam radio na dva načina. Ili donesem ideju koju do kraja razradim i snimim sa muzičarima na probi. Ili je celu usnimim kao demo snimak, a napretkom tehnologije poslednjih godina ti demo snimci ne liče na one stare, nego su već bukvalno 50 posto gotove pesme i mnogo kanala ostane kao originalni zapis. Biram koju ću pesmu da radim na ovaj, a koju na onaj način.

Iako je to prilično „večno“ pitanje, koga danas zanima da čuje ono što pesnik misli, peva, u vašem slučaju čak i svira?

- Imam veliki staž. Oni koji me prate, oni me čuju, i meni je to dovoljno. Nemam više problem koji sam imao na početku karijere, koji ljudi i danas imaju, bez obzira na sva sredstva komunikacije. Poznata mi je problematika. Kad se toliko baviš poslom koji voliš, kad ulaziš u toliko sitnica, na kraju te taj umor pomalo i oslobodi od očekivanja da će to da prođe i kod publike. A to u Srbiji znači da će to da prođe za petnaest dana. Dešavalo se i osamdesetih, devedesetih, od EKV-a, pa nadalje, do Bajage, pa i Zdravka Čolića, da pesme zažive za sedam, osam godina. A kad se tek pojave, ljudi ih slabo slušaju. Nisam siguran da to razumem, ali tako je. Nestrpljenje je najveća zamka. Kad uradiš jedan album, uradiš drugi album, imaš pet ljudi u publici na koncertu, to ne znači da su ti pesme loše. To znači da su na televiziji i radiju neki drugi ljudi, čije su pesme uglavnom loše. I tu se ništa neće promeniti.

Šta za vas lično znači taj konstrukt „Biološki minimum“, kako ste nazvali i album koji ste sada predstavili u Fabrici SKC Novi Sad?

- Znači sve ono što se dešavalo poslednjih ne znam koliko godina. Album je izašao 2020. kao trostruki CD, snimak iz „Kombank“ arene 2019. kao jedno zaokruživanje moje karijere, sa tridesetak pesama iz raznih perioda. Sve vreme ljudi kao da su na ivici biološkog minimuma i kao da im neko traži da potpišu još samo jednu stavku na ugovoru sa đavolom, da pristaju da žive i na biološkom minimumu. Ja živim u Zrenjaninu i poneo sam dve kante od 20 litara u gepeku kada se budem vraćao da ponesem vodu za piće. U Beogradu sam isto često, tamo snimam i radim svoje pesme i sa drugim bendovima, pa su mi te dve kante, 40 litara, uvek u gepeku, gde god da idem. To je voda s kojom se umivam, perem, kuvam... Da je to samo voda za piće, onda bih rasporedio budžet kao i drugi ljudi u svetu koji je kupuju, ali kad nemate vodu za kupanje, onda tek u Novom Sadu, ili Beogradu, kad se istuširate, shvatite koliko kraće traje ispiranje. I stalno, svake druge, treće godine nam dolazi neki čika koji objašnjava kako mi treba sad to da napravimo i rešimo taj problem, a on se naravno ne rešava.

Na samom ulasku u Beograd, nešto se dešava, lepi ti se za usta, za oči, nije to samo ambrozija. Onda kad se malo više upoznaš sa problematikom Vinče, shvatiš da mnoge stvari nisu u redu. Ako to proširimo na probleme sa Stare planine, koji su zahvaljujući hrabrim ljudima trenutno rešeni, a čujem se i sa drugarima iz Pirota, u vezi sa Zavojskim jezerom koje Elektroprivreda ispušta toliko besomučno, iako tačno postoji nivo do kojeg sme to da se radi, postoje sati koliko to sme da se radi, Nišava ne bi bila uništena. I sad da ne idem dalje do najvećih i najpoznatijih tema zbog kojih su ljudi na ulicama, zbog kojih je naslov „Biološki minimum“ sasvim adekvatan.

Kada vam dođe da pišete stihove, pesme, ujutru, uveče, danju, noću? Da li odmah postaju muzika, uz neku omiljenu gitaru?

- Imam jednu staru, rusku, klasičnu gitaru, koju sam dobio od svog profesora u Moskvi. Uglavnom na njoj pišem sve pesme. A imam i vreme kada obično pišem. Ili ujutru, ili kasno uveče. Ne sećam se da sam zapisao nešto u toku dana. Poneku ideju da, imam puno beleški u telefonu sa putokazima, rečenicama, ali sve to što sednem ozbiljno da završim, radim ili jako rano ujutru ili jako kasno uveče.

Da li je za vas objavljivanje pesama u književnom obliku distanciranje od muzike, a približavanje poeziji?

- Nije, jer ja imam samo dve knjige poezije. Imaću treću uskoro. A to su periodi od deset godina za svaku, kada snimim dovoljno pesama, a polovina bude onih koje nisu dobile svoju muziku. To opet bude vrednije ljudima koji prate moju muziku, nego ljubiteljima isključivo poezije, jer mnogi od njih i ne znaju za mene. Nije mi to nikad bilo primarno, zato što je ljudi na koncertima uvek bilo dovoljno. Meni je čak taj prelazak u „Kombank“ arenu, u kojoj sviramo ponovo 28. decembra, kada smo manje sale zamenili velikom, predstavljalo već nešto preveliko, što nisam bio siguran da bih voleo da mi se dešava svaki drugi dan. Jedan godišnje je u redu. Nisam neki frontmen, neko ko bi sad baš... Ne znam ni kako to da objasnim. U krajnjem smislu, dopada mi se ovaj moj status, da mogu normalno da idem na piće, u prodavnicu, na pijacu i svuda gde idu svi obični ljudi. Kada me neko prepozna i sretne, to su obično jako pristojni kontakti.

Znači, kad bi birali oružje po izboru za vaš glas, bila bi to ipak gitara, a ne knjiga?

- I jedno i drugo. Nisam dovoljno dobar pisac, a ni gitarista. A kad se to skupi zajedno, mogu da dobijem prelaznu ocenu. Možda je to i linija manjeg otpora, ali je i pošten, iskren odgovor. Nikad nisam ulazio u to, a pretpostavljam da je trebalo u mladosti mnogo više da vežbam, pišem i čitam. Ovo mi je bilo sasvim dovoljno. Mnogo sam upoznao ljudi koji su mnogo toga prošli, pročitali, umeli da odsviraju, i kao da su na taj način izgubili svoje ja. Uvek sam gledao da tu jednu meru amaterizma ostavim. Sve ovo jeste posao i trudim se da ga radim maksimalno profesionlno, ali gledao sam da deset, dvadeset posto amaterizma uvek ostane, jer to ponekad bude i važnije od sve surovosti vezane za ono što radiš jako ozbiljno.    

Igor Burić