Никола Врањковић, рок музичар: Још увек исти жар

„Директори“, „Ортодокс келтс“, „Сикс пек“, „И – плеј“, само су неки од бендова којима је у студију помогао да дођу до жељеног звука.

За себе, али и за позамашан број љубитеља музике коју на првом месту карактеришу боја и сугестивност његовог гласа, звук електричних гитара, прошле године је објавио прави раритет - троструки албум који је и својеврсна рекапитулација досадашње каријере. Назван „Биолошки минимум“, упркос свим оним максимумима са реклама савременог доба, албум је снимљен уживо, на концерту у Дворани „Комбанк“, у Београду. И док се тамо сада већ најављује нови, 28. децембра, Никола Врањковић је прошле недеље одржао два у „Фабрици“ Студентског културног центра Нови Сад. Тако је публика и у Новом Саду могла уживо да потврди доживљај албума „Биолошки минимум“ и човека чији рад прати већ 30 година.

Најпознатији сте као – „Блок аут“ – а веће неко време наступате под властитим именом, иза којега има много више да се каже и од „Блок аута“, и што се тиче бендова с којима сте сарађивали, и што се тиче продуцентских послова, па и књижевних издања... Каква је ваша рефлексија тог развојног пута?

- Није се пуно променило од првог дана када сам направио прву песму. Мењају се сарадници, људи, имена, али не видим уопште да сам ја ту пуно лутао. Правио сам и краће форме и макси синглове, акустичне, рок албуме, али мени је то све исто, зависно од тога како ми дође, какав ми се материјал спрема. Имам још песама које не знам ни где да углавим, не уклапају се, па их чувам. Постоје и оне које сам чувао по десетак година. Мислим да је тако са свима који се баве музиком. Нема ту никакве тајне, нити ишта чудно, осим истрајности. Кад сад погледам, стварно је прошло много година. Физички се понекад осећам мало уморнији, а у глави је још увек исти жар исте идеје. Можда ми треба и мало више времена да урадим неке ствари, што се тиче снимања. Водим рачуна о стварима о којима можда и не би требало. Да ли то дође с годинама или шта, не знам, али стало ми је да све то што радим буде добро и за десет, петнаест година. Када поново чујем да могу да кажем да је у реду.

Да ли можда управо тај стваралачки процес, замисао коју имаш у вези неких песама, утиче на промене у формацијама, сарадницима?

- Углавном сам радио на два начина. Или донесем идеју коју до краја разрадим и снимим са музичарима на проби. Или је целу уснимим као демо снимак, а напретком технологије последњих година ти демо снимци не личе на оне старе, него су већ буквално 50 посто готове песме и много канала остане као оригинални запис. Бирам коју ћу песму да радим на овај, а коју на онај начин.

Иако је то прилично „вечно“ питање, кога данас занима да чује оно што песник мисли, пева, у вашем случају чак и свира?

- Имам велики стаж. Они који ме прате, они ме чују, и мени је то довољно. Немам више проблем који сам имао на почетку каријере, који људи и данас имају, без обзира на сва средства комуникације. Позната ми је проблематика. Кад се толико бавиш послом који волиш, кад улазиш у толико ситница, на крају те тај умор помало и ослободи од очекивања да ће то да прође и код публике. А то у Србији значи да ће то да прође за петнаест дана. Дешавало се и осамдесетих, деведесетих, од ЕКВ-а, па надаље, до Бајаге, па и Здравка Чолића, да песме заживе за седам, осам година. А кад се тек појаве, људи их слабо слушају. Нисам сигуран да то разумем, али тако је. Нестрпљење је највећа замка. Кад урадиш један албум, урадиш други албум, имаш пет људи у публици на концерту, то не значи да су ти песме лоше. То значи да су на телевизији и радију неки други људи, чије су песме углавном лоше. И ту се ништа неће променити.

Шта за вас лично значи тај конструкт „Биолошки минимум“, како сте назвали и албум који сте сада представили у Фабрици СКЦ Нови Сад?

- Значи све оно што се дешавало последњих не знам колико година. Албум је изашао 2020. као троструки ЦД, снимак из „Комбанк“ арене 2019. као једно заокруживање моје каријере, са тридесетак песама из разних периода. Све време људи као да су на ивици биолошког минимума и као да им неко тражи да потпишу још само једну ставку на уговору са ђаволом, да пристају да живе и на биолошком минимуму. Ја живим у Зрењанину и понео сам две канте од 20 литара у гепеку када се будем враћао да понесем воду за пиће. У Београду сам исто често, тамо снимам и радим своје песме и са другим бендовима, па су ми те две канте, 40 литара, увек у гепеку, где год да идем. То је вода с којом се умивам, перем, кувам... Да је то само вода за пиће, онда бих распоредио буџет као и други људи у свету који је купују, али кад немате воду за купање, онда тек у Новом Саду, или Београду, кад се истуширате, схватите колико краће траје испирање. И стално, сваке друге, треће године нам долази неки чика који објашњава како ми треба сад то да направимо и решимо тај проблем, а он се наравно не решава.

На самом уласку у Београд, нешто се дешава, лепи ти се за уста, за очи, није то само амброзија. Онда кад се мало више упознаш са проблематиком Винче, схватиш да многе ствари нису у реду. Ако то проширимо на проблеме са Старе планине, који су захваљујући храбрим људима тренутно решени, а чујем се и са другарима из Пирота, у вези са Завојским језером које Електропривреда испушта толико бесомучно, иако тачно постоји ниво до којег сме то да се ради, постоје сати колико то сме да се ради, Нишава не би била уништена. И сад да не идем даље до највећих и најпознатијих тема због којих су људи на улицама, због којих је наслов „Биолошки минимум“ сасвим адекватан.

Када вам дође да пишете стихове, песме, ујутру, увече, дању, ноћу? Да ли одмах постају музика, уз неку омиљену гитару?

- Имам једну стару, руску, класичну гитару, коју сам добио од свог професора у Москви. Углавном на њој пишем све песме. А имам и време када обично пишем. Или ујутру, или касно увече. Не сећам се да сам записао нешто у току дана. Понеку идеју да, имам пуно белешки у телефону са путоказима, реченицама, али све то што седнем озбиљно да завршим, радим или јако рано ујутру или јако касно увече.

Да ли је за вас објављивање песама у књижевном облику дистанцирање од музике, а приближавање поезији?

- Није, јер ја имам само две књиге поезије. Имаћу трећу ускоро. А то су периоди од десет година за сваку, када снимим довољно песама, а половина буде оних које нису добиле своју музику. То опет буде вредније људима који прате моју музику, него љубитељима искључиво поезије, јер многи од њих и не знају за мене. Није ми то никад било примарно, зато што је људи на концертима увек било довољно. Мени је чак тај прелазак у „Комбанк“ арену, у којој свирамо поново 28. децембра, када смо мање сале заменили великом, представљало већ нешто превелико, што нисам био сигуран да бих волео да ми се дешава сваки други дан. Један годишње је у реду. Нисам неки фронтмен, неко ко би сад баш... Не знам ни како то да објасним. У крајњем смислу, допада ми се овај мој статус, да могу нормално да идем на пиће, у продавницу, на пијацу и свуда где иду сви обични људи. Када ме неко препозна и сретне, то су обично јако пристојни контакти.

Значи, кад би бирали оружје по избору за ваш глас, била би то ипак гитара, а не књига?

- И једно и друго. Нисам довољно добар писац, а ни гитариста. А кад се то скупи заједно, могу да добијем прелазну оцену. Можда је то и линија мањег отпора, али је и поштен, искрен одговор. Никад нисам улазио у то, а претпостављам да је требало у младости много више да вежбам, пишем и читам. Ово ми је било сасвим довољно. Много сам упознао људи који су много тога прошли, прочитали, умели да одсвирају, и као да су на тај начин изгубили своје ја. Увек сам гледао да ту једну меру аматеризма оставим. Све ово јесте посао и трудим се да га радим максимално професионлно, али гледао сам да десет, двадесет посто аматеризма увек остане, јер то понекад буде и важније од све суровости везане за оно што радиш јако озбиљно.    

Игор Бурић