Nagrada „Petar Konjović” Milani Baračkov Malenici

Nakon usavršavanja u nemačkom gradu Trosingen, njena umetnička delatnost odvijala se u nekoliko područja. Pre svega, tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka bilo je to prikazivanje izražajnih mogućnosti harmonike, istraživanje i rad na kvalitetu tona i same interpretacije, da bi potom sve to primenila kao dirigent Orkestra harmonika AKUD ” Sonja Marinković” i kroz delatnost pedagoga u Muzičkoj školi “Isidor Bajić”, gde postiže izuzetne rezultate. U tom svetlu se s punim pravom može reći da je Milana Baračkov Malenica istinski začetnik novosadske škole harmonike, i to u uslovima kada još ni odgovarajuća nastava za ovaj instrument nije postojala, i kada je nedostajalo ne samo koncertne nego i didaktičke literature.

Zapravo, ceo svoj profesionalni život Milana Baračkov Malenica posvetila je harmonici, njenoj afirmaciji kao umetničkog instrumenta i pronalaženju nove literature.

Nemalo energije utrošeno je na razbijanje okoštalih otpora akademski obrazovanih muzičara prema zvuku harmonike. I samo izuzetan kvalitet tona i interpretacije omogućavao je prodor ovog instrumenta na koncertne podijume, reči su muzikologa Dušana Mihaleka.

Kako je dodao, upravo iz tog razloga animirala je laureatkinja Nagrade „Petar Konjović” kompozitore da se posvete i ovakvom zvučnom materijalom.

Kako je sama svojevremeno otkrila, „najteže je bilo naterati ih, da pre svega dođu na koncerte orkestra harmonika AKUD „Sonja Marinković” i čuju izražajne mogućnosti i samog instrumenta i zvuk njenog  ansabla. Tako je nastala saradnja sa tada poznatim domaćim kompozitorima, koji će početi da pišu dela za harmoniku: Rudolfom Bručijem, Karlom Krombholcom, Petrom Ozgijanom, Brunom Bjelinskim, Ivanom Kovačem, Nikolom Petinom, Slavkom Šuklarem, Sašom Kovačevićev, Stevanom Divjakovićem… Svojom doživljenom koncepcijom Milana je zajedno sa svojim muzičarima opčinjavala publiku uvodeći je tako u bogat zvučni svet savremene muzike. Sa posebnom energijom je uvek isticala da je njena misija da na svakom koncertnom repertoaru mora biti bar jedna kompozicija domaćeg autora.

U svojoj dugoj tradiciji orkestar harmonika AKUD „Sonja Marinković”, pod dirigentskom palicom Milane Baračkov Malenica, bio je učesnik brojnih domaćih i internacionalnih takmičenja gde je osvajao uvek najviša priznanja), od „Zlatnog lava“ u Lucernu, Gran-prija u Evijanu i Evropskog trofeja harmonike u italijanskom tarcijentu, do Zpaltne statuete na Jugoslovenskim susretima amatera „Abrašević” i Iskre kulture Vojvodine.

Kada sam 1979. godine u gradu Znjickau (Nemačka) zamolio za intervju direktora čuvenog konzervatorijuma Robert Sćumann, predstavivši se kao muzički urednik Radio Novog Sada, naišao sam na izuzetan topao prijem, prisetio se Dušan Mihalek.

Bilo mu je, dodaje, to pomalo čudno, jer Novi Sad u to vreme, osim stvaralaštva Rudolfa Bručija, nije imao neka reprezentativna muzička dostignuća za koja bi se znalo izvan granica Jugoslavije. No, iz razgovora sa direktorom, uskoro sam saznao razlog njegove srdačnosti: Pa vi ste iz Novog Sada, a to je grad u kome rade Milana i njen fantastičan orkestar harmonika, kazao je Mihalek.

M. Stajić