Награда „Петар Коњовић” Милани Барачков Маленици

Након усавршавања у немачком граду Тросинген, њена уметничка делатност одвијала се у неколико подручја. Пре свега, током 50-тих и 60-тих година прошлог века било је то приказивање изражајних могућности хармонике, истраживање и рад на квалитету тона и саме интерпретације, да би потом све то применила као диригент Оркестра хармоника АКУД ” Соња Маринковић” и кроз делатност педагога у Музичкој школи “Исидор Бајић”, где постиже изузетне резултате. У том светлу се с пуним правом може рећи да је Милана Барачков Маленица истински зачетник новосадске школе хармонике, и то у условима када још ни одговарајућа настава за овај инструмент није постојала, и када је недостајало не само концертне него и дидактичке литературе.

Заправо, цео свој професионални живот Милана Барачков Маленица посветила је хармоници, њеној афирмацији као уметничког инструмента и проналажењу нове литературе.

Немало енергије утрошено је на разбијање окошталих отпора академски образованих музичара према звуку хармонике. И само изузетан квалитет тона и интерпретације омогућавао је продор овог инструмента на концертне подијуме, речи су музиколога Душана Михалека.

Како је додао, управо из тог разлога анимирала је лауреаткиња Награде „Петар Коњовић” композиторе да се посвете и оваквом звучном материјалом.

Како је сама својевремено открила, „најтеже је било натерати их, да пре свега дођу на концерте оркестра хармоника АКУД „Соња Маринковић” и чују изражајне могућности и самог инструмента и звук њеног  ансабла. Тако је настала сарадња са тада познатим домаћим композиторима, који ће почети да пишу дела за хармонику: Рудолфом Бручијем, Карлом Кромбхолцом, Петром Озгијаном, Бруном Бјелинским, Иваном Ковачем, Николом Петином, Славком Шукларем, Сашом Ковачевићев, Стеваном Дивјаковићем… Својом доживљеном концепцијом Милана је заједно са својим музичарима опчињавала публику уводећи је тако у богат звучни свет савремене музике. Са посебном енергијом је увек истицала да је њена мисија да на сваком концертном репертоару мора бити бар једна композиција домаћег аутора.

У својој дугој традицији оркестар хармоника АКУД „Соња Маринковић”, под диригентском палицом Милане Барачков Маленица, био је учесник бројних домаћих и интернационалних такмичења где је освајао увек највиша признања), од „Златног лава“ у Луцерну, Гран-прија у Евијану и Европског трофеја хармонике у италијанском тарцијенту, до Зпалтне статуете на Југословенским сусретима аматера „Абрашевић” и Искре културе Војводине.

Када сам 1979. године у граду Зњицкау (Немачка) замолио за интервју директора чувеног конзерваторијума Роберт Sćumann, представивши се као музички уредник Радио Новог Сада, наишао сам на изузетан топао пријем, присетио се Душан Михалек.

Било му је, додаје, то помало чудно, јер Нови Сад у то време, осим стваралаштва Рудолфа Бручија, није имао нека репрезентативна музичка достигнућа за која би се знало изван граница Југославије. Но, из разговора са директором, ускоро сам сазнао разлог његове срдачности: Па ви сте из Новог Сада, а то је град у коме раде Милана и њен фантастичан оркестар хармоника, казао је Михалек.

М. Стајић