MRĐAN BAJIĆ, VAJAR, DOPISNI ČLAN SANU: Raznovrsnost života skulpture
Novina nove stalne postavke Galerije Matice srpske je modul u potpunosti posvećen srpskoj skulpturi – Skulptofilija, kome je posvećena cela sala na međuspratu zdanja GMS. Izuzetno važnu ulogu u oblikovanju tog modula imao je dopisni član SANU Mrđan Bajića, jedan od najpriznatijih srpskih vajara, koji je zajedno sa kustosima GMS učestvovao u odabiru i u načinu prezentacije vajarskih dela.
– Bilo je veoma lako napraviti ovu izložbu. Uz iskustvo na tom polju, postojalo je i mnogo važnije: imao sam kao partnera Galeriju Matice srpske, instituciju koja veoma ozbiljno funkcioniše u svim domenima, što je u našim prilikama retko, i izvanredne saradnike u kustosima Luki Kuliću i Stanislavi Mindić. Na kraju smo pedantno i precizno svakom od odabranih radova dali njegovu poziciju u prostoru, očište - kako bi to rekla Olga Jevrić. Uz dizajn izložbe koji jeste prisutan, ali , nadam se, bez ikakve pretencioznosti, odnosno on nije u prvom planu, što se često dešava. I dobili smo Skulptofiliju, koja pokazuje sklupturu od intimne zabeleške do dominantnog bronzanog dela kakav je Merkur Đorđa Jovanovića. Dakle, ova izložba pokušava da iz postojećeg fundusa, sa nekim malim dopunama, pokaže svekoliku raznovrsnost života i opsega skulpture.
Šta je bilo polazište ove „postavke u postavci”?
– Cilj je bio da tu kolekciju koja se oformljavala, ponekad planski ponekad igrom slučaja kroz dugi period, na neki način, pokušamo da učinimo preglednom u svim njenim aspektima. Stoga u dramaturgiji izložbe imamo početak sa monitorom posredstvom kojeg možete da zavirite u atelje Đorđa Jovanovića kao trag novih tehnoloških mogućnosti. Onda imamo izvadak iz depoa u kojem se zaista uljudno i kvalitetno, po svim muzejskim pravilima, radovi čuvaju da potraju kao zapis o dobu o kome će moći da svedoče. O staroegipatskoj civilizaciji najviše znamo upravo po sačuvanim skulpturama jer one su u to vreme bile i teatar, i novine, i tragovi verovanja o zagrobnom životu... U sledećem koraku stižemo do odeljka o portretu, budući da je portret bio dominantna tema skulpture, proizašla iz potrebe da se lik čoveka sačuva mimo njegovog životnog trajanja; pri tome su portreti grupisani da ih morfološki i stilski poredite prateći tok od akademskog realizma 19. veka do Stupice Ane Bešlić, koji je asocijativna forma...
Zbog čega su posebno poglavlje Skulptofilije upravo dela žena-vajarki?
– Bilo je potrebno da evidentiramo tu „novu“ žensku profesiju, pošto je vajarstvo ranije bilo dominantno muška profesija ograničena mitskim principom snage potrebnom za realizaciju u kamenu i bronzi. Sredinom 20. veka pojavljuju se, kroz nove emancipatorske procese ali i zahvaljujući novim tehnologijama, izuzetno važne autorke, kao što su Vida Jocić, Olga Jančić i Olga Jevrić, koje prave velike opuse, donoseći nove sadržaj, novi tretman forme i drugačiji epitel skulpture. I takav uticaj se rasprostire na celo polje skulpturei kroz upotrebu novih materijala, novim tematikama, autorskoj samorefleksiji i menja razumevanje skulptorskog čina. O tome svedoči i izvanredan akt Radmile Graovac, koji markira promenu u tretiranju figure - još jednoj od velikih tema iz devetnaestovekovnog nasleđa - koje se tokom dvadesetog veka modernizmom jako promenila. Inače, nedostatak ove izložbe je što nismo uspeli da od Kuće legata dobijemo jedan veliki komad Olge Jevrić, po meni dominantne umetnica 20. veka u svakom smislu, kojoj je bila namenjena centralna pozicija na izložbi. Takođe, nažalost, nismo uspeli da pozajmimo dokumentaciju o performansu Bogdanke Poznanović
Zanimljiv je i dalji put postavke - od Đorđa Jovanovića do Raše Todosijevića?
– Posle tog uvoda uranjamo u deo gde su individualne veličine i izuzetni radovi, blistavi komadi koje GMS ima u kolekciji: Matija Vuković, Vojin Bakić, Risto Stijović koja svaka nosi auru malog remek dela koje nam isijava autorsko svedočanstvo. U centru je prvi naš akademski vajar obrazovan i na velikim inostranim akademijama - Đorđe Jovanović, sa veoma dugom i uspešnom karijerom, čije skulpture su relevantne na više nivoa, te prevazilaze i polazište u kojem su nastale i lokalni ambijent. Uz nekoliko sjajnih aktova i figura, za ovu priliku izliven je, po gipsnom odlivku, njegov Merkur. Budući da je ovo delo inicijalno namenjeno otvorenom prostoru, da stoji na vrhu zgrade, u okviru Skulptofilije ono je postavljeno tako da ga pri ulasku možete da vidite i u „visini očiju“, ali i iz donjeg rakursa, dakle onako kako je to autor i predvideo. A kao svojevrstan pandan u istorijskom razvoju, ali i u umetničkm značaja za novo doba, imamo aktuelnu akviziciju GalerijeMatice srpske - jedan od fundamentalnih radova najznačajnijeg umetnika našeg doba - Raše Todosijevića. Taj rad je za ovu izložbu jako značajan jer pokazuje da skulptura može da u svoje polje apsorbuje sve što je trodimenzionalno: imate gotov objekat, tekstualni ispis i instalacionu situaciju kao prikaz sada već odavno apsorbovanih jezičkih kodova u polju skulpture.
Finale Skulptofilije na neki način problematizuje pitanje skulpture u prostoru danas?
– Na izlazu izložbe su tri makete, od kojih su dve direktno realizovane , Meštrović i Augustinčić, kao svedočanstvo o tome kako su prethodne epohe ostavljalo traga o svojim ubeđenjima i verovanjima, da ih danas, mi savremenici, čitamo sa prihvatanjem ili sa neslaganjem ali svakako sa porukom koja je stigla i do nas. U tom smislu bi Skulptofilija na neki način htela da bude i pedagoška i podsticajna: verujemo da moderna skulptura i savremena umetnost treba da dobiju vidljivo mesto u gradskom tkivu. Zato se postavka u GMS i završava praznim novosadskim trgovima, gde bi umetničke intervencije bile itekako dobrodošle, i to umetničke intervencije izgovorene današnjim skulptorsko umetničkim kodovima. Jer pogledajte: prethodne epohe nisu govorile latinskim ili staroslovenskim - već su zvale Soldatovića i Vojina Bakića da u njihovo ime izgovore svoju misao donoseći skulptorski jezik koji je autentičan, a istovremeno specifično ukorenjen u tadašnje vreme. Tako bi trebalo da i današnje vreme nastani umetnošću svoje gradske prostore za sadašnje stanovnike da se spore, uživaju ili razmišljaju i preispituju, a za buduće generacije da dobiju poruku iz njihove prošlosti da smo mi danas u nešto verovali ili se kolebali. Jer mi ćemo tada biti njihova tradicija. Takvo odsustvo apdejtovanih umetnički intervencija nije nikakva specijalnost Novog Sada već je rasprostranjena posledica nebrige ovdašnjih političkih i ekonomskih elita, koje su orijentisane samo ka sopstvenim brzim agendama i interesima, još uvek bez kapaciteta da razmišljaju emancipatorski.
Miroslav Stajić