МРЂАН БАЈИЋ, ВАЈАР, ДОПИСНИ ЧЛАН САНУ: Разноврсност живота скулптуре
Новина нове сталне поставке Галерије Матице српске је модул у потпуности посвећен српској скулптури – Скулптофилија, коме је посвећена цела сала на међуспрату здања ГМС. Изузетно важну улогу у обликовању тог модула имао је дописни члан САНУ Мрђан Бајића, један од најпризнатијих српских вајара, који је заједно са кустосима ГМС учествовао у одабиру и у начину презентације вајарских дела.
– Било је веома лако направити ову изложбу. Уз искуство на том пољу, постојало је и много важније: имао сам као партнера Галерију Матице српске, институцију која веома озбиљно функционише у свим доменима, што је у нашим приликама ретко, и изванредне сараднике у кустосима Луки Кулићу и Станислави Миндић. На крају смо педантно и прецизно сваком од одабраних радова дали његову позицију у простору, очиште - како би то рекла Олга Јеврић. Уз дизајн изложбе који јесте присутан, али , надам се, без икакве претенциозности, односно он није у првом плану, што се често дешава. И добили смо Скулптофилију, која показује склуптуру од интимне забелешке до доминантног бронзаног дела какав је Меркур Ђорђа Јовановића. Дакле, ова изложба покушава да из постојећег фундуса, са неким малим допунама, покаже свеколику разноврсност живота и опсега скулптуре.
Шта је било полазиште ове „поставке у поставци”?
– Циљ је био да ту колекцију која се оформлјавала, понекад плански понекад игром случаја кроз дуги период, на неки начин, покушамо да учинимо прегледном у свим њеним аспектима. Стога у драматургији изложбе имамо почетак са монитором посредством којег можете да завирите у атеље Ђорђа Јовановића као траг нових технолошких могућности. Онда имамо извадак из депоа у којем се заиста уљудно и квалитетно, по свим музејским правилима, радови чувају да потрају као запис о добу о коме ће моћи да сведоче. О староегипатској цивилизацији највише знамо управо по сачуваним скулптурама јер оне су у то време биле и театар, и новине, и трагови верованја о загробном животу... У следећем кораку стижемо до одељка о портрету, будући да је портрет био доминантна тема скулптуре, произашла из потребе да се лик човека сачува мимо његовог животног трајања; при томе су портрети груписани да их морфолошки и стилски поредите пратећи ток од академског реализма 19. века до Ступице Ане Бешлић, који је асоцијативна форма...
Због чега су посебно поглавље Скулптофилије управо дела жена-вајарки?
– Било је потребно да евидентирамо ту „нову“ женску професију, пошто је вајарство раније било доминантно мушка професија ограничена митским принципом снаге потребном за реализацију у камену и бронзи. Средином 20. века појављују се, кроз нове еманципаторске процесе али и захвалјујући новим технологијама, изузетно важне ауторке, као што су Вида Јоцић, Олга Јанчић и Олга Јеврић, које праве велике опусе, доносећи нове садржај, нови третман форме и другачији епител скулптуре. И такав утицај се распростире на цело поље скулптуреи кроз употребу нових материјала, новим тематикама, ауторској саморефлексији и менја разумеванје скулпторског чина. О томе сведочи и изванредан акт Радмиле Граовац, који маркира промену у третирању фигуре - још једној од великих тема из деветнаестовековног наслеђа - које се током двадесетог века модернизмом јако променила. Иначе, недостатак ове изложбе је што нисмо успели да од Куће легата добијемо један велики комад Олге Јеврић, по мени доминантне уметница 20. века у сваком смислу, којој је била намењена централна позиција на изложби. Такође, нажалост, нисмо успели да позајмимо документацију о перформансу Богданке Познановић
Занимљив је и даљи пут поставке - од Ђорђа Јовановића до Раше Тодосијевића?
– После тог увода урањамо у део где су индивидуалне величине и изузетни радови, блистави комади које ГМС има у колекцији: Матија Вуковић, Војин Бакић, Ристо Стијовић која свака носи ауру малог ремек дела које нам исијава ауторско сведочанство. У центру је први наш академски вајар образован и на великим иностраним академијама - Ђорђе Јовановић, са веома дугом и успешном каријером, чије скулптуре су релевантне на више нивоа, те превазилазе и полазиште у којем су настале и локални амбијент. Уз неколико сјајних актова и фигура, за ову прилику изливен је, по гипсном одливку, његов Меркур. Будући да је ово дело иницијално намењено отвореном простору, да стоји на врху зграде, у оквиру Скулптофилије оно је постављено тако да га при уласку можете да видите и у „висини очију“, али и из доњег ракурса, дакле онако како је то аутор и предвидео. А као својеврстан пандан у историјском развоју, али и у уметничкм значаја за ново доба, имамо актуелну аквизицију ГалеријеМатице српске - један од фундаменталних радова најзначајнијег уметника нашег доба - Раше Тодосијевића. Тај рад је за ову изложбу јако значајан јер показује да скулптура може да у своје поље апсорбује све што је тродимензионално: имате готов објекат, текстуални испис и инсталациону ситуацију као приказ сада већ одавно апсорбованих језичких кодова у пољу скулптуре.
Финале Скулптофилије на неки начин проблематизује питање скулптуре у простору данас?
– На излазу изложбе су три макете, од којих су две директно реализоване , Мештровић и Аугустинчић, као сведочанство о томе како су претходне епохе остављало трага о својим убеђењима и веровањима, да их данас, ми савременици, читамо са прихватањем или са неслагањем али свакако са поруком која је стигла и до нас. У том смислу би Скулптофилија на неки начин хтела да буде и педагошка и подстицајна: верујемо да модерна скулптура и савремена уметност треба да добију видљиво место у градском ткиву. Зато се поставка у ГМС и завршава празним новосадским трговима, где би уметничке интервенције биле итекако добродошле, и то уметничке интервенције изговорене данашњим скулпторско уметничким кодовима. Јер погледајте: претходне епохе нису говориле латинским или старословенским - већ су звале Солдатовића и Војина Бакића да у њихово име изговоре своју мисао доносећи скулпторски језик који је аутентичан, а истовремено специфично укорењен у тадашње време. Тако би требало да и данашње време настани уметношћу своје градске просторе за садашње становнике да се споре, уживају или размишљају и преиспитују, а за будуће генерације да добију поруку из њихове прошлости да смо ми данас у нешто веровали или се колебали. Јер ми ћемо тада бити њихова традиција. Такво одсуство апдејтованих уметнички интервенција није никаква специјалност Новог Сада већ је распрострањена последица небриге овдашњих политичких и економских елита, које су оријентисане само ка сопственим брзим агендама и интересима, још увек без капацитета да размишљају еманципаторски.
Мирослав Стајић