Marija Jelić, sopran: Kosara je devojka koja sanja, ali se i bori

Od kada je, paralelno sa studijama prirodnih nauka, školovala i glas, Marija Jelić je praktično započela svoju pevačku karijeru, u međuvremenu završila master studije operskog pevanja, i dalje se usavršavala pod mentorstvom Dženifer Rouli, primadone Metropolitena.

Veliki je broj koncerata iza Marije Jelić, kod nas, ali i u Parizu, Beču, Moskvi, Pekingu, Plovdivu, Vroclavu, a od 2017. je prisutna i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a potom i Srpskog narodnog pozorišta.

 Može li se lik Kosare posmatrati kao arhetipski simbol neostvarenosti, mladosti koja ide u susret snovima, ali doživljava ljubav koju prekida tragedija?  

- Jako je važno da razumemo vreme u kom je odrastala Kosara, društvene odnose u tom vremenu, kao i ograničenja koje je to vreme nosilo. Kosara je devojka koja sanja, ali koja se veoma odvažno i samosvesno bori za svoju ljubav i na kraju uspeva da se za nju i izbori, međutim, okolnosti koje su se desile dovode do tragedije. Svakako je ljubav kao takva večna, pa je i njena ljubav ostala prisutna do samog kraja ovog dela, bez obzira na smrt njenog supruga. Kosara je veoma kompleksan psihološki lik, imajući u vidu da ona mora da igra nekoliko važnih društvenih uloga. Od carske kćerke, zatim dukljanske kraljice, sve do supruge. Ona ima isprepletane emocije i promene stanja u zavisnosti od konteksta u kom se nalazi i društvenog delanja koje sprovodi. Odnosi u operi su izuzetno zanimljivi, jer možemo da vidimo kako se žena sa posebnim društvenim statusom u tom periodu ponašala u svečanim prilikama, bogosluženjima, privatno u odnosu sa suprugom i ocem, ali i kako je zapravo ona veoma otvorena i iskrena u svojoj borbi za ljubav. Imajući u vidu sociološki i istorijski kontekst u vremenu u kom se odigrava radnja, možemo da zaključimo da je Kosara veoma sklona introspekciji i da svoja osećanja jasno pokazuje u svim momentima na iskren način.

 Kako partitura prati emocionalni svet Kosare i onog što joj se događa?

- Muzika je pisana sa posebnom lirskom notom, u kojoj se izdvajaju dramski momenti, prisutna je i duhovna muzika, ali i elementi tradicionalne muzike. Kompozitor Stevan Divjaković se zaista trudio da ovo veoma sveobuhvatno delo prikaže kroz različite dimenzije i mislim da će se ova opera redovno izvoditi na sceni SNP-a. Kosara ima veliki broj lirskih segmenata u kojima prikazuje svoju istančanost i krhkost karaktera u polju pokazivanja emocija koje ima prema Vladimiru i ocu Samuilu, ali i narodu jer je ona jedna nežna, submisivna carska ćerka, puna topline. Sa druge strane, u delovima gde se ona raspravlja sa Vladislavom i pokušava da odgovori na njegove pretnje, a kasnije zaštiti voljenog Vladimira, možemo da čujemo muziku sa naglašenim dramskim momentima, većom dinamikom. Na kraju, ona završava potpuno skrhana od bola u veoma lirskom tonu, ali sa jasnim stavom da je ona ipak i dalje kraljica.

 Predstava nema realistički koncept, udaljava se od njega, i ulazi u svet blizak snovima, i drugačijim značenjima. Kakve je to zahteve postavljalo pred pevače?

- Svaka predstava može da se tumači na različite načine i da se stavlja u realnosti koje su nama bliske. Realnost je ovde prikazana geografski, istorijski, sociološki u smislu društvenih odnosa, a u emocije možemo da stavimo u kontekst snova jer one nakon realnosti postaju večne. Svako od nas pevača je svoj lik pažljivo osmišljavao i gradio, da bi što bolje dočarali sliku tadašnjih društvenih prilika na sceni. Ipak, veoma značajnu ulogu imaju i hor i balet koji daju delu potporu u svim segmentima, a svakako najznačajniji je orkestar koji nam kreira ovu muziku.

 Pevali ste u još jednom domaćem delu, u operi „Na uranku“ Biničkog. Da li izdvajate domaća dela od ostalih? Moraju li imati poseban tretman u repertoaru?

- Uloga Stanke u operi “Na uranku” je za mene bila veoma značajna i pevala sam je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Svako domaće delo zaslužuje poseban tretman u repertoaru, imajući u vidu da jedan od naših glavnih zadataka kao umetnika je da čuvamo i negujemo našu kulturnu baštinu. Strateški cilj bi svakako trebalo da bude gostovanje domaćih opera u inostranstvu i tome treba posvetiti posebnu pažnju. Sigurna sam da će “Vladimir i Kosara” imati svoje posebno mesto u mesečnom repertoaru i da će predstava biti odlično prihvaćena od publike.

 Vaša karijera praktično je započela na inostranoj sceni. Tamo ste više nastupali nego ovde. Kako je do toga došlo?

–  Imala sam tu sreću da pevam u preko 15 zemalja za veoma kratko vreme i sa malo godina, mada ono što bih svakako izdvojila u prošloj godini jeste moj solistički koncert u Karnegi holu, izvođenje Mikaele u operi „Karmen“ sa Elinom Garančom na Ljubljanskom festivalu i Belefu, koncert sa Plasidom Domingom i RTS-om, Hoze Kurom sa Dubrovačkim simfonijskim orkestrom. A moj prvi nastup u SNP-u u dogodio se januara 2020. godine po mom povratku sa turneje iz Kine sa Sankt Peterburg državnim simfonijskim orkestrom, kad sam debitovala kao Mimi u „Boemima“. Nekoliko meseci pre toga me je tadašnji direktor Opere Aleksandar Stankov čuo na koncertu u novosadskoj Sinagogi sa orkestrom Ministarstva odbrane “Stanislav Binički” i pozvao me da pevam ulogu Mimi.

 Kakav je osećaj pevati i deliti istu scenu sa svetski poznatim operskim umetnicima, i učiti od njih?

- Svakako neponovljiv osećaj. Za mene je pevanje sa svetski poznatim operskim umetnicima veliki izazov ali i velika odgovornost. Svako od njih je drugačiji, ali je lepota u individualnosti i u tome da od svakoga možete nešto da naučite. Ja se u pevanju, ali i u životu rukovodim Šekspirovim mislima iz njegovog dela “Mnogo vike ni oko čega”, a to je da je “srećan onaj koji čuje kako mu ljudi pronalaze greške, pa onda može i da ih otklanja”. Zahvalna sam na svakom momentu koji sam imala da učim od najboljih. 

 Hoćemo li vas od sada češće slušati i gledati u našim predstavama?

- Ja se nadam da ću biti više aktivna u našoj zemlji, ali to pre svega zavisi od mog rasporeda i angažmana koje imam i u inostranstvu. Srpsko narodno pozorište je veoma otvoreno za sve umetnike, kako naše koji nisu zaposleni u pozorištu, tako i velike umetnike iz inostranstva, što je veoma značajno, jer daje publici priliku da čuje nove umetnike, ali i da svakako radimo na konstantnom podizanju kvaliteta predstava i produkcije. Do kraja ove sezone ću svakako pevati u našoj zemlji, čeka me i moj prvi solistički koncert u Beogradu, snimanje mog prvog albuma u inostranstvu, a za leto učešće na brojnim festivalima. Planiram do kraja sezone da otpevam još jednu novu ulogu koju aktivno spremam.

 Da li ste vi jedina naša, moguće i u svetu, operska pevačica s diplomom Elektrotehničkog fakulteta? Jeste li baš želeli da prvo završite taj fakultet, pa tek onda da se posvetite pevanju?

- Ovo pitanje me veoma raduje jer nisam jedina. Ima još nekoliko mojih kolega koji su završili Elektrotehnički fakultet, a i Fakultet tehničkih nauka. Ja sam oduvek želela da se bavim elektronikom, čime svedoči to da sam nakon osnovnih, završila i master studije, a trenutno sam student doktorskih studija na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevanje je uvek išlo kao komplementarna oblast uz elektroniku, da bi se u poslednje vreme izdvojila kao primarna. A što se sveta tiče, nisam imala prilike da se susrećem sa kolegama koji su inženjeri i pevači, tako da je tu veoma moguće da sam u tom segmentu jedinstvena.           

      N. Pejčić