Марија Јелић, сопран: Косара је девојка која сања, али се и бори

Од када је, паралелно са студијама природних наука, школовала и глас, Марија Јелић је практично започела своју певачку каријеру, у међувремену завршила мастер студије оперског певања, и даље се усавршавала под менторством Џенифер Роули, примадоне Метрополитена.

Велики је број концерата иза Марије Јелић, код нас, али и у Паризу, Бечу, Москви, Пекингу, Пловдиву, Вроцлаву, а од 2017. је присутна и на сцени Народног позоришта у Београду, а потом и Српског народног позоришта.

 Може ли се лик Косаре посматрати као архетипски симбол неостварености, младости која иде у сусрет сновима, али доживљава љубав коју прекида трагедија?  

- Јако је важно да разумемо време у ком је одрастала Косара, друштвене односе у том времену, као и ограничења које је то време носило. Косара је девојка која сања, али која се веома одважно и самосвесно бори за своју љубав и на крају успева да се за њу и избори, међутим, околности које су се десиле доводе до трагедије. Свакако је љубав као таква вечна, па је и њена љубав остала присутна до самог краја овог дела, без обзира на смрт њеног супруга. Косара је веома комплексан психолошки лик, имајући у виду да она мора да игра неколико важних друштвених улога. Од царске кћерке, затим дукљанске краљице, све до супруге. Она има испреплетане емоције и промене стања у зависности од контекста у ком се налази и друштвеног делања које спроводи. Односи у опери су изузетно занимљиви, јер можемо да видимо како се жена са посебним друштвеним статусом у том периоду понашала у свечаним приликама, богослужењима, приватно у односу са супругом и оцем, али и како је заправо она веома отворена и искрена у својој борби за љубав. Имајући у виду социолошки и историјски контекст у времену у ком се одиграва радња, можемо да закључимо да је Косара веома склона интроспекцији и да своја осећања јасно показује у свим моментима на искрен начин.

 Како партитура прати емоционални свет Косаре и оног што јој се догађа?

- Музика је писана са посебном лирском нотом, у којој се издвајају драмски моменти, присутна је и духовна музика, али и елементи традиционалне музике. Композитор Стеван Дивјаковић се заиста трудио да ово веома свеобухватно дело прикаже кроз различите димензије и мислим да ће се ова опера редовно изводити на сцени СНП-а. Косара има велики број лирских сегмената у којима приказује своју истанчаност и крхкост карактера у пољу показивања емоција које има према Владимиру и оцу Самуилу, али и народу јер је она једна нежна, субмисивна царска ћерка, пуна топлине. Са друге стране, у деловима где се она расправља са Владиславом и покушава да одговори на његове претње, а касније заштити вољеног Владимира, можемо да чујемо музику са наглашеним драмским моментима, већом динамиком. На крају, она завршава потпуно скрхана од бола у веома лирском тону, али са јасним ставом да је она ипак и даље краљица.

 Представа нема реалистички концепт, удаљава се од њега, и улази у свет близак сновима, и другачијим значењима. Какве је то захтеве постављало пред певаче?

- Свака представа може да се тумачи на различите начине и да се ставља у реалности које су нама блиске. Реалност је овде приказана географски, историјски, социолошки у смислу друштвених односа, а у емоције можемо да ставимо у контекст снова јер оне након реалности постају вечне. Свако од нас певача је свој лик пажљиво осмишљавао и градио, да би што боље дочарали слику тадашњих друштвених прилика на сцени. Ипак, веома значајну улогу имају и хор и балет који дају делу потпору у свим сегментима, а свакако најзначајнији је оркестар који нам креира ову музику.

 Певали сте у још једном домаћем делу, у опери „На уранку“ Биничког. Да ли издвајате домаћа дела од осталих? Морају ли имати посебан третман у репертоару?

- Улога Станке у опери “На уранку” је за мене била веома значајна и певала сам је у Народном позоришту у Београду. Свако домаће дело заслужује посебан третман у репертоару, имајући у виду да један од наших главних задатака као уметника је да чувамо и негујемо нашу културну баштину. Стратешки циљ би свакако требало да буде гостовање домаћих опера у иностранству и томе треба посветити посебну пажњу. Сигурна сам да ће “Владимир и Косара” имати своје посебно место у месечном репертоару и да ће представа бити одлично прихваћена од публике.

 Ваша каријера практично је започела на иностраној сцени. Тамо сте више наступали него овде. Како је до тога дошло?

–  Имала сам ту срећу да певам у преко 15 земаља за веома кратко време и са мало година, мада оно што бих свакако издвојила у прошлој години јесте мој солистички концерт у Карнеги холу, извођење Микаеле у опери „Кармен“ са Елином Гаранчом на Љубљанском фестивалу и Белефу, концерт са Пласидом Домингом и РТС-ом, Хозе Куром са Дубровачким симфонијским оркестром. А мој први наступ у СНП-у у догодио се јануара 2020. године по мом повратку са турнеје из Кине са Санкт Петербург државним симфонијским оркестром, кад сам дебитовала као Мими у „Боемима“. Неколико месеци пре тога ме је тадашњи директор Опере Александар Станков чуо на концерту у новосадској Синагоги са оркестром Министарства одбране “Станислав Бинички” и позвао ме да певам улогу Мими.

 Какав је осећај певати и делити исту сцену са светски познатим оперским уметницима, и учити од њих?

- Свакако непоновљив осећај. За мене је певање са светски познатим оперским уметницима велики изазов али и велика одговорност. Свако од њих је другачији, али је лепота у индивидуалности и у томе да од свакога можете нешто да научите. Ја се у певању, али и у животу руководим Шекспировим мислима из његовог дела “Много вике ни око чега”, а то је да је “срећан онај који чује како му људи проналазе грешке, па онда може и да их отклања”. Захвална сам на сваком моменту који сам имала да учим од најбољих. 

 Хоћемо ли вас од сада чешће слушати и гледати у нашим представама?

- Ја се надам да ћу бити више активна у нашој земљи, али то пре свега зависи од мог распореда и ангажмана које имам и у иностранству. Српско народно позориште је веома отворено за све уметнике, како наше који нису запослени у позоришту, тако и велике уметнике из иностранства, што је веома значајно, јер даје публици прилику да чује нове уметнике, али и да свакако радимо на константном подизању квалитета представа и продукције. До краја ове сезоне ћу свакако певати у нашој земљи, чека ме и мој први солистички концерт у Београду, снимање мог првог албума у иностранству, а за лето учешће на бројним фестивалима. Планирам до краја сезоне да отпевам још једну нову улогу коју активно спремам.

 Да ли сте ви једина наша, могуће и у свету, оперска певачица с дипломом Електротехничког факултета? Јесте ли баш желели да прво завршите тај факултет, па тек онда да се посветите певању?

- Ово питање ме веома радује јер нисам једина. Има још неколико мојих колега који су завршили Електротехнички факултет, а и Факултет техничких наука. Ја сам одувек желела да се бавим електроником, чиме сведочи то да сам након основних, завршила и мастер студије, а тренутно сам студент докторских студија на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Певање је увек ишло као комплементарна област уз електронику, да би се у последње време издвојила као примарна. А што се света тиче, нисам имала прилике да се сусрећем са колегама који су инжењери и певачи, тако да је ту веома могуће да сам у том сегменту јединствена.           

      Н. Пејчић