INTERVJU: JELENA POPRŽAN, VIOLA I VOKAL Razigrana, fantastična umetnost ženskog glasa naše NOVOSAĐANKE

Uskoro stiže u Novi Sad, grad u kom je rođena 1981, nakon čega su je život i muzičko školovanje vodili kroz Zrenjanin i Beograd, sve do Austrije, u kojoj živi od 2002. godine.

Jelena Popržan, sve priznatija i voljenija „naša Bečlijka”, poslednji put je u Novom Sadu nastupila pre jedanaest godina, u duu Catch-Pop String-Strong, za čijim smo prestankom rada mogli trajno da žalimo da nas Jelena nije brzo i ubedljivo utešila bujicom nadahnuća. Tako smo do sada uživali u triju Sormeh, kvartetu Madame Baheux, solo projektu „La Folia”... Ovu nepotpunu listu aktivnosti krasi i Jelena Popržan Quartett, sastav koji je 2021. imao koncertnu premijeru u Austriji, da bi sledeće godine objavio istoimeni album. Reč je o izvanrednom projektu, koji slavi autentičnu poeziju Tamar Radziner (Radzyner; 1927–1991), poljsko-austrijske pesnikinje jevrejskog porekla, u sinergiji sa Jeleninim kompozitorskim radom.

Koncertni program baziran na pomenutom albumu, koji će biti predstavljen u Studentskom kulturnom centru Novi Sad, na festivalu „Pocket Globe”, 14. novembra, donosi instrumentalne kompozicije i pesme u saigri četvoro muzičara iz Austrije. Pored Jelene Popržan (viola, glas), tu su Riči Vinkler (klarinet, alt saksofon), Klemens Zajnicer (violončelo) i Lina Nojner (kontrabas).

 Kako je došlo do formiranja Kvarteta?

Kao i uvek, više je faktora povelo kolo. Otkrila sam poeziju Tamar Radziner i osetila snažnu potrebu da joj se približim i pod nju prostrem muzički tepih. Zatim je 2019. počeo razgovor sa značajnim festivalom „Glatt & Verkehrt” u vezi sa novim, kako oni vole da kažu, ekskluzivnim projektom, koji bih tamo premijerno predstavila. Poziv je uključivao i narudžbinu kompozicije od strane austrijskog nacionalnog radija Ö1. Dobila sam „carte blanche”, što znači da sam mogla da uradim šta god poželim. No, vrlo brzo mi je postalo jasno da hoću da uradim nešto što neće trajati samo jednu noć, pa sam se odlučila za novi sastav. Razmišljajući o ljudima sa kojima sam želela da radim, sklopila se baš ovakva kamerna grupa, kao ispunjenje dugogodišnje želje za gudačkim kvartetom koji je u ovom slučaju modifikovan u „drveni” gudačko-duvački kvartet. Htela sam da ovog puta komponujem svu muziku, za razliku od ranijih programa u kojima sam se pored kompozicije bavila i obradama. Pustila sam da iz mene izađe ono što je htelo da izađe i tako je nastalo sedam instrumentala kao srž programa, a zatim se ispostavilo da im Tamarine pesma pružaju savršen kontrapunkt.

 Šta vas je posebno inspirisalo u stihovima Tamar Radziner?

Tamarina poezija je vrlo snažna. Njena misao ne pokušava da preobrazi stvarnost da bi u njoj opstala, nego je proniče i stavlja je na videlo vrlo oštrim prosuđivanjem. Njen unutrašnji svet je ipak razigran i fantastičan, a svaka poenta je iznenađujuće na mestu i pogađa svojom ogoljenošću. Tamar je kao omladinka bila u lođskom getu, gde se pridružila otporu i mladim komunistima. Preživela je Aušvic i vratila se u Poljsku, da bi krajem pedesetih, zbog antisemitizma, izbegla sa svojom porodicom u Beč, tu naučila nemački, za koji kaže da joj je bio prvi pravi azil, prekinula sa aktivizmom, te nastavila da živi kao majka, domaćica i pesnikinja u senci. Pisala je poeziju, citiram, da sebe poštedi psihijatra.

Ovogodišnji „Pocket Globe” je upravo posvećen ženskom glasu, a sam završni koncert će obeležiti dva ženska glasa: jedan je vaš, a drugi pripada Tamar. Kako Vi korespondirate sa mislima i osećanjima žene koja je živela u drugo vreme, mada grad Beč jeste zajednički imenitelj?

– Svi mi bismo trebali da budemo osetljivi na nejednakosti u društvu i da razvijamo svest o njima, jer se one tiču svih ljudi. Teme o kojima Tamar piše, često iz lične i intimne perspektive, i te kako su opšte, javne i do dan danas aktuelne, a ja sa Tamar donekle mogu da se identifikujem kao sa ženom, migrantkinjom i strankinjom koja razmišlja i izražava se na nematernjem jeziku. Ona piše poeziju iz pozicije žene i umetnice koja svoje potrebe i žudnje ne može da ostvari. Piše iz pozicije majke koja podiže dve ćerke u posleratnom građanskom društvu – patrijarhalnom, mizogenom i ksenofobičnom. Piše i o doživljenom u Holokaustu, antisemitizmu, kao i ostacima, „svi-repovima” i zlodusima tog vremena koji još i danas postoje. Druženje s njenom poezijom ostavlja gorčinu u stomaku, ali donosi i radost, jer ona pored svih razočaranja, propusta i nemogućnosti i dalje slavi život!

Planirate li novi album sa Kvartetom? Takođe, kakva su vam dalja razmišljanja po pitanju solo rada?

Jeste sve to u planu, ali kako je život uglavnom plan Be, ako ne i Ce, ja tako sad radim na duo-projektu sa violistkinjom, vokalistkinjom i kompozitorkom Florom Gajselbreht (Geißelbrecht). Instrumenti su nam isti, pristupi različiti, tako da učimo jedna od druge, a istovremeno se ogledamo jedna u drugoj. To je za nas jedan lep razgovor, na kome i jeste težište. Imam ideje i oko novih solo programa, između ostalog sa različitim instrumentarijumom koji sam uglavnom koristila u pozorištu, a u nekom daljem koraku zamišljam da ponovo oživim svoje „gromovsko ćemane” (thunder fiddle), koje je jedna jako jednostavna, fizički golema i tonom moćna konstrukcija, za čije su pokretanje, međutim, potrebni vreme i prostor, a i novac.

Marija Vitas