Gudački kvartet TAJJ: Đavo je u detaljima i jedinstvenoj ideji

Do sada su violinistkinje Aleksandra Krčmar Ćulibrk i Jovanka Mazalica, violistkinja Jelena Filipović i violončelistkinja Timea Kalmar snimile Gudački kvartet „Narcissus“ Ernea Kiralja, Peti gudački kvartet Rudolfa Bručija i Šostakovičev Četvrti gudački kvartet, a plan je da do novembra bude završeno i snimanje Prvog gudački kvartet Bele Bartoka, kao i Prvog gudačkog kvarteta Leoša Janačeka poznatog i kao  "Krojcerova sonata".

Izvesno je da će zvuk biti drugačiji u odnosu na prethodne naše snimke, i to iz više faktora, otkriva u razgovoru za “Dnevnik” Timea Kalmar.

Najpre, dodaje, nakon mnogo godina rade s novim snimateljem, Dimitrijem Jakovljevićem, i uz novu tehniku, koje teži upravo tome da do detalja prenese kvartetski zvuk.

I, što je takođe veoma bitno, ostvarila nam se velika davnašnja želja da snimamo u ambijentu koji nam prija. Svako ko je snimio nekoliko diskova zna koliko je ozbiljan problem naći adekvatan prostor u kom se izvođači dobro osećaju, zatim da mogu da ga koriste kada hoće i, naravno, podrazumeva se da je pogodan za snimanje. Prvobitno smo razmišljali o nekoj koncertnoj sali ili crkvi, ali koliko god se trudili da pronađemo nešto u tom smislu što bi nam odgovaralo, po pravilu smo nailazili na zid, ponekad je to bio ljudski faktor, ponekad su u pitanju bili realni tehnički problemi, kaže naša sagovornica.

Kvartet TAJJ je na kraju taj toliko željeni i traženi prostor, kao i neophodno razumevanje, pronašao u novosadskoj Kulturnoj stanici “Svilara”. Pri tome se ne radi o sad već dobro znanoj velikoj sali, u kojoj se sve češće održavaju koncerti, već je reč o prostoru na prvom spratu…

Naravno, nije u pitanju klasičan studio, tako da ponekad zasmetaju saobraćajna buka ili dečja graja, ali uz dovoljno strpljenja sve se to prevlada – jednostavno sačekamo trenutak kada ponovo možemo da radimo. U svakom slučaju, za sada smo dobili podršku SOKOJ-a za snimanje odabranog materijala, ali svakako da bismo voleli da se sve to na kraju nađe i na kompakt-disku. Jer reč je o delima koje smo odabrali iz više razloga. Recimo, tokom cele karijere kvarteta, koja traje već pune 22 godine, trudimo se da dovoljno pažnje posvećujemo domaćem savremenom stvaralaštvu. A i Rudolf Bruči i Erne Kiralj su dali veliki pečat ovom gradu i ovoj sredini. I osećali smo obavezu da ove njihove kompozicije sačuvamo od zaborava. Pri tome, Bručijev Peti gudački kvartet je sam po sebi bio izazov, jer smo znali da tom delu možemo dati i naš lični pečat. Naime, pred sobom smo imali donekle “sirove” note, s obzirom na to da nisu postojali štampani štimovi, već su sačuvani samo rukom pisani za pojedine instrumente, koji se pri tome nisu podudarali sa finalnom partiturom. A i svakom izvođaču znači kada se nađe u prilici da baš on prvi izvede neko delo…

Devojke iz TAJJ-a su za izvođenje Petog gudačkog kvarteta koristile finalnu Bručijevu partituru, istovremeno u tumačenju materijala posežući za muzičkom arheologijom. U tom poduhvatu im je dosta pomogao i muzikolog Nemanja Sovtić, čiji je doktorat za temu imao upravo stvaralaštvo jednog od najznačajnijih vojvođanskih i jugoslovenskih kompozitora

Pred nama je bilo nekompletno delo, s mnogo ispravki, dorada, koje je zahtevalo puno raščitavanja, i nadamo se da će jednog dana neko prepoznati značaj našeg snimka, tim pre što je naša ideja da čitav projekat kompletiramo u vidu edicije nota, kako bi ta sjajna kompozicija ostala i za generacije muzičara koje dolaze, pojašnjava Jelena Filipović.

Kako dodaje, u tumačenju Petog gudačog kvarteta su konsultovali i nekadašnje Bručijeve student, kao njegove savremenike, počevši od toga kakav je bio kao čovek, kakav kao kompozitor, kojim je stilovima baratao, kroz koje je faze prolazio, šta je njemu bilo važno i bitno.

Nažalost, mnoga dela ovog velikog i plodnog stvaraoca su nestala, ili je notni materijal rasut, ili je nepotpun, i to je stvarno greota. A mi smo već neka druga generacija od Bručija, i ukoliko se to delo sada ne sačuva, kasnije više neće biti živih svedoka njegove škole, koji bi mogli da prenesu ta iskustva. Zato su ovi snimci jako značajni, zato su i te redakcije notnog materijala jako bitne, kako bi se održala vremenska, istorijska nit. Ne sme se dozvoliti da se ona prekine. U suprotnom, kada bi neko za pola veka uzeo sirove Bručijeve note, verovatno ne bi znao odakle da krene…, zaključuje Filipović.   

Na pitanje kada bi sav ovaj snimljeni materijal mogao da se pojavi kao kompakt-disk, Timea i Jelena odgovaraju da to uopšte ne zavisi od TAJJ-a...

Kao i protekle 22 godine, mi radimo intenzivno, bez pauze i bez finansijske potpore. Sad nam je Sokoj izašao u susret i omogućio je snimanje ovih pet gudačkih kvarteta. Ali šta će posle biti s tim materijalom, zavisi od toga da li će još neko imati sluha da nas podrži. Nažalost, puno smo toga tokom protekle dve decenije odsvirale što nikada nigde nije bilo zabeleženo, ni audio ni video. Ili je zabeleženo, ali ne na adekvatan način. A bilo je i situacija kada znamo da snimak postoji, ali ne možemo da, iz raznih razloga, do njega dođemo. Kako god, i sad smo pokušale da uradimo sve što je do nas. Izvodimo dobra, kvalitetna, a teška, zahtevna dela, i ko ima sluha za to – ima, gde nađemo podršku, hvala u svakom smislu. Mi i dalje verujemo u našu misiju, u tu neku našu umetničku oazu.

Pred devojkama iz kvareta TAJJ je koncert 15. septembra u Novom Sadu, u okviru Festivala kamerne muzike, na kojem će nastupiti s pijanistkinjom Ritom Kinkom.

Konačno će nam se ispuniti velika želja, da s Ritom Kinkom, koja je uvek bila tu uz nas, ne samo kao kolega, nego i u smislu iskrene ljudske podrške. A da i ne govorimo o njenim umetničkim, izvođačkim kvalitetima. I zadovoljstvu zajedničkog muziciranja. Nama će, inače, sviranje s njom u ovom koncertnom obliku biti prvi put. Istina, kada smo se pre nekoliko godina spremali za završnicu pijanističkog Memorijala „Isidor Bajić“, na kojem su finalisti trebali da se pokažu i u sviranju uz gudački kvartet, Rita je bila toliko ljubazna da nam pomogne u pripremi dela koje do tada nikad nismo svirali, Frankovog Klavirskog kvinteta. Odvojila je od svog slobodnog vremena i probala s nama da bismo mi bile spremne za takmičenje. I eto, nakon toliko godina, isti taj Frankov Kvintet stavljamo zajedno s njom na repertoar festivalskog koncerta.  Na tom koncertu ćemo takođe svirati i Debisijev Gudački kvartet.

Kvartet TAJJ, koji u nepromenjenom sastavu deluje bezmalo četvrt veka, što je retkost i u svetskim okvirima, a apsolutni raritet na našim prostorima, do kraja će godine prirediti koncert i u Parizu, u Srpskom kulturnom centru...

Moramo reći da Udruženje kompozitora Srbije visoko ceni to što radimo i zaista brinu o nama. Predsednica UKS Ivana Trišić se maksimalno trudi da nam otvori svaka vrata, koja prepozna kao našu moguću priliku. Tako zahvaljujući Udruženju i idemo u Pariz, a potrudile smo se da sastavimo program kojim ćemo reprezentovati savremeno srpsko stvaralaštvo. Jer, tako najbolje možemo da predstavimo odakle dolazimo. Sviraćemo dela akademika Dejana Despića, Aleksandre Vrebalov, Aleksandra Simića, Ivana Brkljačića, Marka Dulića, Ivane Stefanović...  Odlučili smo se za minijature, jer želimo da pružimo priliku tamošnjoj publici da se upozna sa što više savremenih srpskih kompozitora. Dakle, u Novom Sadu sviramo Debisija a u Parizu naše autore.     

Pre nekoliko meseci, tačnije 3. maja, pojavio se disk Kvarteta TAJJ u inostranstvu, u Danskoj, sa Drugim koncertom za gudački kvartet Tomija Andersona, koji je pisan upravo za ove četiri Novosađanke. Anderson, inače, kao autor ima stav da stvara ciljano za određene ljude, soliste, ansamble... Pri tome, u notni materijal gotovo nikad ne stavlja oznake: legature, artikulaciju, već samo navede tempo koji želi. Zbog toga su devojke iz kvarteta TAJJ praktično u velikoj meri učestvovale u stvaranju samog dela…

Sa kompozitorkom Aleksandrom Vrebalov, čija dela naručuje i jedan od vodećih svetskih gudačkih ansambala, Kronos kvartet, sarađujmo pune dve decenije, i taj svojerstan jubilej obeležili smo s dva koncerta na kojima smo izvodili njena dela, podseća Timea Kalmar.

Zanimljivo je, dodaje, ona, pratiti koliko se njeno stvaralaštvo tokom tih godina menjalo, kao što smo se i mi menjale, sazrevale. 

Ali jedan detalj se sve ove godine nije promenio: Aleksandrina čarobna moć da nas pokrene. I njen pedagoški ton kojim te prvo nahvali da se osećaš pet santimetara viši, a onda ti diskretno skrene pažnju na detalje – kako bi dobila ono što kao autor želi, odnosno što je zamislila. Međutim, isto je tako važna činjenica i to da je uvek potpuno otvorena za naše sugestije, i ako neku frazu izvedemo drugačije no što je ona predvidela, a to joj se dopadne, spremna je da takvu korekciju zadrži, pa i da unese tu promenu u partituru.

Zato i volimo savremenu muziku, da direktno sarađujemo s kompozitorima kada god možemo, jer ne samo što nas ta sinergija ispunjava, nego ona na poseban način i boji sama dela. Uostalom, ono gde mi možemo da na najbolji način i iskažemo umetničku slobodu, snagu i kreativnost upravo jeste savremena muzika. To je naš put. Ali itekako volimo da se vraćamo ’klasici’, zbog zanata, čistoće tona...

Samo kratko na početku karijere imale su devojke mentora – profesora Ištvana Vargu, našeg čuvenog violončelistu – a potom su do svega dolazile same, uz neke smernice koje su dobijale sa strane, na master-klasovima, ili od ’petog elementa’ - kako u internoj komunikaciji zovu kompozitore, soliste koji su s njima svirali, producenate..

Kada danas preslušavamo neke naše ranije snimke, svesne smo da posle toliko koncerata, saradnje sa različitim solistima, orkestrima, dirigentima i autorima, sada ne bismo tako svirale. Ali nije nam žao. To smo mi u datom trenutku. Uostalom, muzika i jeste zato toliko divna jer podnosi odrastanje, sazrevanje... Recimo, prvo delo koje smo zajedno svirale bio je Šostakovičev Sedmi gudački kvartet. I šta se u međuvremenu promenilo: intenzivno smo i tada vežbale, ali je 80 posto izvođenja bilo čista intuicija. Na taj način, da smo pre dve decenije namerili da izvedemo Bručijev Peti gudački kvartet, ne bismo imale nikakve šanse. Sada nam je pristup potpuno drugačiji. Uvek smo bile jake individue, ali smo sada odrasle, puno je partitura u našim rukama. I sve četiri imamo čvrste i jasne zahteve, ideje, misli, ali smo postale I cepidlake, u onom pozitivnom smislu. Ništa ne dozvoljavamo da prođe „onako“, u stanju smo da se bukvalno oko jedne note, fraze, takta raspravljamo, smisleno, konstruktivno, poštujući partituru kompozitora, a sve u želji da nam svaki detalj potpuno legne. Doći do zajedničkog izraza, do jedinstvene umetničke ideje četiri jake individue, to znači i kompromise, i odricanja, i razumevanje, i poštovanje... Đavo je u detaljima. A do njih ne možeš doći s tri probe.             

M. Stajić