Гудачки квартет ТАЈЈ: Ђаво је у детаљима и јединственој идеји

До сада су виолинисткиње Александра Крчмар Ћулибрк и Јованка Мазалица, виолисткиња Јелена Филиповић и виолончелисткиња Тимеа Калмар снимиле Гудачки квартет „Narcissus“ Ернеа Кираља, Пети гудачки квартет Рудолфа Бручија и Шостаковичев Четврти гудачки квартет, а план је да до новембра буде завршено и снимање Првог гудачки квартет Беле Бартока, као и Првог гудачког квартета Леоша Јаначека познатог и као  "Кројцерова соната".

Извесно је да ће звук бити другачији у односу на prеthodnе наше снимке, и то из више фактора, открива у разговору за “Дневник” Тимеа Калмар.

Најпре, додаје, након много година раде с новим сниматељем, Димитријем Јаковљевићем, и уз нову технику, које тежи управо томе да до детаља пренесе квартетски звук.

И, што је такође веома битно, остварила нам се велика давнашња жеља да снимамо у амбијенту који нам прија. Свако ко је снимио неколико дискова зна колико је озбиљан проблем наћи адекватан простор у ком се извођачи добро осећају, затим да могу да га користе када хоће и, наравно, подразумева се да је погодан за снимање. Првобитно смо размишљали о некој концертној сали или цркви, али колико год се трудили да пронађемо нешто у том смислу што би нам одговарало, по правилу смо наилазили на зид, понекад је то био људски фактор, понекад су у питању били реални технички проблеми, каже наша саговорница.

Квартет ТАЈЈ је на крају тај толико жељени и тражени простор, као и неопходно разумевање, пронашао у новосадској Културној станици “Свилара”. При томе се не ради о сад већ добро знаној великој сали, у којој се све чешће одржавају концерти, већ је реч о простору на првом спрату…

Наравно, није у питању класичан студио, тако да понекад засметају саобраћајна бука или дечја граја, али уз довољно стрпљења све се то превлада – једноставно сачекамо тренутак када поново можемо да радимо. У сваком случају, за сада смо добили подршку СОКОЈ-а за снимање одабраног материјала, али свакако да бисмо волели да се све то на крају нађе и на компакт-диску. Јер реч је о делима које смо одабрали из више разлога. Рецимо, током целе каријере квартета, која траје већ пуне 22 године, трудимо се да довољно пажње посвећујемо домаћем савременом стваралаштву. А и Рудолф Бручи и Ерне Кираљ су дали велики печат овом граду и овој средини. И осећали смо обавезу да ове њихове композиције сачувамо од заборава. При томе, Бручијев Пети гудачки квартет је сам по себи био изазов, јер смо знали да том делу можемо дати и наш лични печат. Наиме, пред собом смо имали донекле “сирове” ноте, с обзиром на то да нису постојали штампани штимови, већ су сачувани само руком писани за поједине инструменте, који се при томе нису подударали са финалном партитуром. А и сваком извођачу значи када се нађе у прилици да баш он први изведе неко дело…

Девојке из ТАЈЈ-а су за извођење Петог гудачког квартета користиле финалну Бручијеву партитуру, истовремено у тумачењу материјала посежући за музичком археологијом. У том подухвату им је доста помогао и музиколог Немања Совтић, чији је докторат за тему имао управо стваралаштво једног од најзначајнијих војвођанских и југословенских композитора

Пред нама је било некомплетно дело, с много исправки, дорада, које је захтевало пуно рашчитавања, и надамо се да ће једног дана неко препознати значај нашег снимка, тим пре што је наша идеја да читав пројекат комплетирамо у виду едиције нота, како би та сјајна композиција остала и за генерације музичара које долазе, појашњава Јелена Филиповић.

Како додаје, у тумачењу Петог гудачог квартета су консултовали и некадашње Бручијеве студент, као његове савременике, почевши од тога какав је био као човек, какав као композитор, којим је стиловима баратао, кроз које је фазе пролазио, шта је њему било важно и битно.

Нажалост, многа дела овог великог и плодног ствараоца су нестала, или је нотни материјал расут, или је непотпун, и то је стварно греота. А ми смо већ нека друга генерација од Бручија, и уколико се то дело сада не сачува, касније више неће бити живих сведока његове школе, који би могли да пренесу та искуства. Зато су ови снимци јако значајни, зато су и те редакције нотног материјала јако битне, како би се одржала временска, историјска нит. Не сме се дозволити да се она прекине. У супротном, када би неко за пола века узео сирове Бручијеве ноте, вероватно не би знао одакле да крене…, закључује Филиповић.   

На питање када би сав овај снимљени материјал могао да се појави као компакт-диск, Тимеа и Јелена одговарају да то уопште не зависи од ТАЈЈ-а...

Као и протекле 22 године, ми радимо интензивно, без паузе и без финансијске потпоре. Сад нам је Сокој изашао у сусрет и омогућио је снимање ових пет гудачких квартета. Али шта ће после бити с тим материјалом, зависи од тога да ли ће још неко имати слуха да нас подржи. Нажалост, пуно смо тога током протекле две деценије одсвирале што никада нигде није било забележено, ни аудио ни видео. Или је забележено, али не на адекватан начин. А било је и ситуација када знамо да снимак постоји, али не можемо да, из разних разлога, до њега дођемо. Како год, и сад смо покушале да урадимо све што је до нас. Изводимо добра, квалитетна, а тешка, захтевна дела, и ко има слуха за то – има, где нађемо подршку, хвала у сваком смислу. Ми и даље верујемо у нашу мисију, у ту неку нашу уметничку оазу.

Пред девојкама из кварета ТАЈЈ је концерт 15. септембра у Новом Саду, у оквиру Фестивала камерне музике, на којем ће наступити с пијанисткињом Ритом Кинком.

Коначно ће нам се испунити велика жеља, да с Ритом Кинком, која је увек била ту уз нас, не само као колега, него и у смислу искрене људске подршке. А да и не говоримо о њеним уметничким, извођачким квалитетима. И задовољству заједничког музицирања. Нама ће, иначе, свирање с њом у овом концертном облику бити први пут. Истина, када смо се пре неколико година спремали за завршницу пијанистичког Меморијала „Исидор Бајић“, на којем су финалисти требали да се покажу и у свирању уз гудачки квартет, Рита је била толико љубазна да нам помогне у припреми дела које до тада никад нисмо свирали, Франковог Клавирског квинтета. Одвојила је од свог слободног времена и пробала с нама да бисмо ми биле спремне за такмичење. И ето, након толико година, исти тај Франков Квинтет стављамо заједно с њом на репертоар фестивалског концерта.  На том концерту ћемо такође свирати и Дебисијев Гудачки квартет.

Квартет ТАЈЈ, који у непромењеном саставу делује безмало четврт века, што је реткост и у светским оквирима, а апсолутни раритет на нашим просторима, до краја ће године приредити концерт и у Паризу, у Српском културном центру...

Морамо рећи да Удружење композитора Србије високо цени то што радимо и заиста брину о нама. Председница УКС Ивана Тришић се максимално труди да нам отвори свака врата, која препозна као нашу могућу прилику. Тако захваљујући Удружењу и идемо у Париз, а потрудиле смо се да саставимо програм којим ћемо репрезентовати савремено српско стваралаштво. Јер, тако најбоље можемо да представимо одакле долазимо. Свираћемо дела академика Дејана Деспића, Александре Вребалов, Александра Симића, Ивана Бркљачића, Марка Дулића, Иване Стефановић...  Одлучили смо се за минијатуре, јер желимо да пружимо прилику тамошњој публици да се упозна са што више савремених српских композитора. Дакле, у Новом Саду свирамо Дебисија а у Паризу наше ауторе.     

Пре неколико месеци, тачније 3. маја, појавио се диск Квартета ТАЈЈ у иностранству, у Данској, са Другим концертом за гудачки квартет Томија Андерсона, који је писан управо за ове четири Новосађанке. Андерсон, иначе, као аутор има став да ствара циљано за одређене људе, солисте, ансамбле... При томе, у нотни материјал готово никад не ставља ознаке: легатуре, артикулацију, већ само наведе темпо који жели. Због тога су девојке из квартета ТАЈЈ практично у великој мери учествовале у стварању самог дела…

Са композиторком Александром Вребалов, чија дела наручује и један од водећих светских гудачких ансамбала, Кронос квартет, сарађујмо пуне две деценије, и тај својерстан јубилеј обележили смо с два концерта на којима смо изводили њена дела, подсећа Тимеа Калмар.

Занимљиво је, додаје, она, пратити колико се њено стваралаштво током тих година мењало, као што смо се и ми мењале, сазревале. 

Али један детаљ се све ове године није променио: Александрина чаробна моћ да нас покрене. И њен педагошки тон којим те прво нахвали да се осећаш пет сантиметара виши, а онда ти дискретно скрене пажњу на детаље – како би добила оно што као аутор жели, односно што је замислила. Међутим, исто је тако важна чињеница и то да је увек потпуно отворена за наше сугестије, и ако неку фразу изведемо другачије но што је она предвидела, а то јој се допадне, спремна је да такву корекцију задржи, па и да унесе ту промену у партитуру.

Зато и волимо савремену музику, да директно сарађујемо с композиторима када год можемо, јер не само што нас та синергија испуњава, него она на посебан начин и боји сама дела. Уосталом, оно где ми можемо да на најбољи начин и искажемо уметничку слободу, снагу и креативност управо јесте савремена музика. То је наш пут. Али итекако волимо да се враћамо ’класици’, због заната, чистоће тона...

Само кратко на почетку каријере имале су девојке ментора – професора Иштвана Варгу, нашег чувеног виолончелисту – а потом су до свега долазиле саме, уз неке смернице које су добијале са стране, на мастер-класовима, или од ’петог елемента’ - како у интерној комуникацији зову композиторе, солисте који су с њима свирали, продуценате..

Када данас преслушавамо неке наше раније снимке, свесне смо да после толико концерата, сарадње са различитим солистима, оркестрима, диригентима и ауторима, сада не бисмо тако свирале. Али није нам жао. То смо ми у датом тренутку. Уосталом, музика и јесте зато толико дивна јер подноси одрастање, сазревање... Рецимо, прво дело које смо заједно свирале био је Шостаковичев Седми гудачки квартет. И шта се у међувремену променило: интензивно смо и тада вежбале, али је 80 посто извођења било чиста интуиција. На тај начин, да смо пре две деценије намерили да изведемо Бручијев Пети гудачки квартет, не бисмо имале никакве шансе. Сада нам је приступ потпуно другачији. Увек смо биле јаке индивидуе, али смо сада одрасле, пуно је партитура у нашим рукама. И све четири имамо чврсте и јасне захтеве, идеје, мисли, али смо постале И цепидлаке, у оном позитивном смислу. Ништа не дозвољавамо да прође „онако“, у стању смо да се буквално око једне ноте, фразе, такта расправљамо, смислено, конструктивно, поштујући партитуру композитора, а све у жељи да нам сваки детаљ потпуно легне. Доћи до заједничког израза, до јединствене уметничке идеје четири јаке индивидуе, то значи и компромисе, и одрицања, и разумевање, и поштовање... Ђаво је у детаљима. А до њих не можеш доћи с три пробе.             

М. Стајић