Gostovanjem operske dive Marije Guljegine otvoren 52. Bemus

Ova „kraljica opere“, „sa Verdijem u venama“ već preko tri decenije suvereno vlada muzičkim scenama širom sveta, od debija u milanskoj Skali sa Pavarotijem, preko „Magbeta“ u Kovent Gardenu sa Željkom Lučićem, do prekrasnih vokaliza i božanstveno ozarene „Ave Marije“ koje je „na bis“ podarila beogradskoj publici.

Njen glas je sa godinama samo dobijao u lepoti i finesi i postajao kao najskupocenije izbrušeni dijamant. U naš grad dolazile su i ranije svetske dive, Katja Ričareli i Monserat Kabalje na zalasku karijera kada se u njihovim glasovima osećao i drhtaj i zamor, ali kod Marije Guljegine glas izaziva samo najdublje divljenje. Obe ruke ljubio joj je i sam ushićen dirigent Dejan Savić, koji je vodio odlično uvežbani Orkestar Opere i teatra „Madlenianum“ sačinjen od koncertmajstora i vođa deonica koji je doista emotivno i

muzikalno pratio sve njene glasovne finese u divnim responzorijalnim komunikacijama sa ovom jedinstvenom umetnicom. Maestro je znao da intarzno uplete izosećana sola violončela, harfe, sekcije drvenih i limenih duvača, nikad pregrubo i preglasno (kako se dosta često čuje u beogradskoj Operi) uvek sliveno u prepletu sa solistkinjom.

Već početnim taktovima njene prve arije iz prvog čina „Aide“ –Ritorna Vincitor  (Donesi zemlji spas) ona je ponela sve tanane treptaje ove prelepe partiture transformišući sopstvenu ličnost na način kako to samo Rusi znaju da učine što je mudro zapazila naša Isidora Sekulić u svojim

„Esejima“:„Kod darovitih Rusa izuzetno su jake moći interpretativne... Rus glumi li, igra li, peva, svira, diriguje, recituje, oslobađa se neko vreme od svoje lične supstance. On alhemički tajanstveno luta iz oblika u oblik, iz smisla u smisao. On izgubi ličnost. On bitiše neko vreme bez funkcije vremena i uzročnosti“.

Pretapala se Marija Guljerina u dualističkim nemirima prožetu Aidu, kroz čitave skale osećajnosti u Leonoru (iz „Bala pod maskama“), u paklenu „Magbet“, u suicidnu i ljubomornu Ponkijelijevu „Đokondu“, u „samu, napuštenu i ostavljenu“ (Sola, perduta, abandonata) Pučinijevu „Manon Lesko“, u njegove zaljubljene primadonu Floriju Tosku i Madlenu iz „Andre Šenijea“ Umberta Đordana... Podarila je oduševljenoj publici još četiri bisa. Pevala je sa lakoćom, sa poletom, sa strašću, predivno i u najnežnijim pianima i u najmoćnijim forte odlomcima, sa preciznim skokovima, moćno u svim registrima, potpuno jedinstveno i nezaboravno.

Jednom je u šali Moris Ševalje rekao da ima dve vrste starenja „neko stari kao stare papuče, a neko kao gotska katedrala“. Ni u izgledu, a pogotovo ne u glasu – godine kod Marije Guljegine samo su donele blistavi isklesan sjaj najlepšeg dramskog soprana današnjice.

Gordana Krajačić