Гостовањем оперске диве Марије Гуљегине отворен 52. Бемус

Ова „краљица опере“, „са Вердијем у венама“ већ преко три деценије суверено влада музичким сценама широм света, од дебија у миланској Скали са Паваротијем, преко „Магбета“ у Ковент Гардену са Жељком Лучићем, до прекрасних вокализа и божанствено озарене „Аве Марије“ које је „на бис“ подарила београдској публици.

Њен глас је са годинама само добијао у лепоти и финеси и постајао као најскупоценије избрушени дијамант. У наш град долазиле су и раније светске диве, Катја Ричарели и Монсерат Кабаље на заласку каријера када се у њиховим гласовима осећао и дрхтај и замор, али код Марије Гуљегине глас изазива само најдубље дивљење. Обе руке љубио јој је и сам усхићен диригент Дејан Савић, који је водио одлично увежбани Оркестар Опере и театра „Мадленианум“ сачињен од концертмајстора и вођа деоница који је доиста емотивно и

музикално пратио све њене гласовне финесе у дивним респонзоријалним комуникацијама са овом јединственом уметницом. Маестро је знао да интарзно уплете изосећана сола виолончела, харфе, секције дрвених и лимених дувача, никад прегрубо и прегласно (како се доста често чује у београдској Опери) увек сливено у преплету са солисткињом.

Већ почетним тактовима њене прве арије из првог чина „Аиде“ –Риторна Винцитор  (Донеси земљи спас) она је понела све танане трептаје ове прелепе партитуре трансформишући сопствену личност на начин како то само Руси знају да учине што је мудро запазила наша Исидора Секулић у својим

„Есејима“:„Код даровитих Руса изузетно су јаке моћи интерпретативне... Рус глуми ли, игра ли, пева, свира, диригује, рецитује, ослобађа се неко време од своје личне супстанце. Он алхемички тајанствено лута из облика у облик, из смисла у смисао. Он изгуби личност. Он битише неко време без функције времена и узрочности“.

Претапала се Марија Гуљерина у дуалистичким немирима прожету Аиду, кроз читаве скале осећајности у Леонору (из „Бала под маскама“), у паклену „Магбет“, у суицидну и љубоморну Понкијелијеву „Ђоконду“, у „саму, напуштену и остављену“ (Сола, пердута, абандоната) Пучинијеву „Манон Леско“, у његове заљубљене примадону Флорију Тоску и Мадлену из „Андре Шенијеа“ Умберта Ђордана... Подарила је одушевљеној публици још четири биса. Певала је са лакоћом, са полетом, са страшћу, предивно и у најнежнијим пианима и у најмоћнијим форте одломцима, са прецизним скоковима, моћно у свим регистрима, потпуно јединствено и незаборавно.

Једном је у шали Морис Шеваље рекао да има две врсте старења „неко стари као старе папуче, а неко као готска катедрала“. Ни у изгледу, а поготово не у гласу – године код Марије Гуљегине само су донеле блистави исклесан сјај најлепшег драмског сопрана данашњице.

Гордана Крајачић