EKSKLUZIVNO Proslavljeni pijanista Ivo Pogorelić 18. oktobra NOMUS Potraga za istinom muzike

U specifičnim okolnostima savremenog sveta u kojima se pijanizam sve češće na globalnom planu suočava sa izazovima komercijalnog delovanja, umetnička praksa Ive Pogorelića – jednako postojana u svojoj okrenutosti najznačajnijim delima muzičke baštine koliko i dobro poznatom izvođačkom perfekcionizmu – evidentno prosijava značenjem etičke vertikale, odnosno svojevrsne „regulatorne paradigme“ same profesije. 

Ovo zapažanje moglo bi se potkrepiti Pogorelićevim beskompromisnim i posvećeničkim odnosom prema izazovima pijanističkog poziva i njegovom više puta isticanom čvrstom verom u opravdanost misije čiji je konstantan cilj već duže od četiri decenije upravo odbrana umetnosti kao trezora potisnute duhovnosti… Svoju potragu za istinom muzike koju sprovodi na koncertnim podijumima kroz solističke i nastupe sa orkestrima širom Evrope, Severne Amerike i Dalekog Istoka, Ivo Pogorelić nakon duže pauze ponovo realizuje i u studiju. Njegova dva recentna albuma sa delima Betovena i Rahmanjinova (2019), odnosno Frederika Šopena (2022) objavila je renomirana diskografska kuća Soni Klasikal. 

U godini dvostrukog jubileja Sergeja Rahmanjinova, u kojem se ukršta 150 godina od kompozitorovog rođenja i 80 godina od smrti, Ivo Pogorelić se u sredu, 18. oktobra, u Novi Sad vraća sa slavnim Drugim klavirskim koncertom velikana ruskog poznog romantizma, delom koje je imalo markantan značaj u životu kompozitora. Nastalo 1901. godine nakon višegodišnje psihičke krize u koju je Rahmanjinov zapao nakon javnog neuspeha njegove Prve simfonije, ovo ostvarenje označilo je pobedu nad sopstvenom nesigurnošću i gromoglasan povratak na muzičku scenu tadašnje Moskve. Posvećen doktoru Nikolaju Dalju, čije su seanse Rahmanjinovu pomogle u izlečenju i povratku komponovanju, Koncert je, zahvaljujući svežini muzičkog izraza kojeg ispredaju smene lirskih raspoloženja, dramske energije i folkloru bliski impulsi, postao jedno od autorovih omiljenih i najizvođenijih ostvarenja. 

Kao i brojna druga dela Rahmanjinova, i ono u prvom planu razotkriva kompozitorovu fascinaciju zvonima, odnosno simbolikom datih instrumenata koji su duboko usađeni u ruski religijski topos i zvučnu idiomatiku ruske folklorne muzike. Koncert tako upravo i otpočinje zanjihivanjem velikog klatna dočaranog smenama akorada i oktava u basu klavira čiji konačni udari u telo imaginarnog zvona oslobađaju obilnu sonornost kao podlogu za nastup prve teme stava. Zvona će se potom u različitim transformacijama svog karaktera pojavljivati u elegičnim odsjajima pri završetku drugog stava, u pobedničkom, svečanom tutiju klavira i orkestra u finalu koncerta i na brojnim drugim mestima, pribavljajući svojevrsno testamentarno značenje delu. 

Evokacije crkvenih zvona iz Rahmanjinovog rodnog Semjonova, zatim zvona kao zvučne predstave idiličnih i melanholičnih sećanja, zvona iz ruskih narodnih svetkovina, ali i kao zvona uzbune i zvona predskazanja, ona bruje čitavim muzičkim tokom Koncerta kroz najraznovrsnije onomatopejske mogućnosti klavirskog zvuka. Zvone kroz Rahmanjinovu partituru proročki i sa skrivenim predosećanjem. Zvone oproštajno pre nego što sasvim ne utihnu nakon Oktobarske revolucije i nepovratnog iseljenja Rahmanjinova iz Rusije… Ipak, njihove evokacije promicaće interpretacijama kako ruskih, tako i ostalih pijanista u dvadesetom veku, među kojima su imena Bena Mojzeviča, Artura Rubinštajna, Vana Klajburna, Svjatoslava Rihtera, Vladimira Aškenazija. Njima se na ekskluzivan način pridružuje i sam kompozitor, koji ga je u ulozi soliste snimio 1929. godine sa Filadelfijskim orkestrom i Leopoldom Stokovskim, kao emigrant u dalekoj Americi… 

l Maestro Pogoreliću, Vaš prvi neposredan susret sa koncertom Rahmanjinova dogodio se još u ranom periodu života, kada ste ga i prvi put javno izveli, 1975. godine na tadašnjem Jugoslovenskom takmičenju muzičkih umetnika u Zagrebu čiji ste bili laureat?

- Da, susret sa datim koncertom odigrao se za vreme mog školovanja u Moskvi, kada sam od svog profesora dobio partituru i zadatak da naučim delo. Ja sam po svemu – a toga sam i tada bio svestan – taj koncert dobio prerano, možda čak i ne toliko rano koliko sam lično smatrao da za njega nisam bio dovoljno spreman. Neprilika je bila u tome što se, s jedne strane, meni to delo jako dopadalo, kao i pretpostavljam svakome, posebno u toj fazi života – imao sam tada 15 ili 16 godina, ne više od toga – kao i činjenice da sam bio veoma nepripremljen, osećajući nesklad između nivoa svoje izvođačke spreme i one koja je nužna spram zahteva te kompozicije. Možda upravo u tome leži razlog mojim kasnijim neprestanim porivima da se koncertu vraćam i iznova sve dublje ulazim u dati materijal tragajući svaki put za više smisla i lepote u njemu. U međuvremenu, dogodilo se takođe i to da sam izvodio i druga dela Rahmanjinova koja su namenjena solo klaviru, koja su vrlo intrigantna i koja su mi otvorila perspektivu i širi uvid u stvaralaštvo tog posebno nadarenog i genijalnog kompozitora, a što je imalo povratnog značaja za moje bolje razumevanje samog koncerta. Radi se o autoru veličanstvenog dara, autoru nepresušne invencije i bogatstva, svakojakih lepota, neobjašnjivo raskošnih melodija koje su momentalno prepoznatljive i koje ostaju dugo u čoveku koji ih sluša. Pijanizam svakako dopušta pravi prodor u taj materijal ukoliko je individualni interpretator spreman da mu posveti jako puno svog rada i vremena…

l U pitanju je jedno od svakako najpopularnijih dela klasične literature, ispunjeno temama koje su daleko nadišle umetnički kontekst i našle mesto u pop muzici. Prisetimo se samo hita „All by me” Erika Karmena, ili pesama „I think of you” i „Full Moon and Empty Arms” Frenka Sinatre, pa filma „Dnevnik Briyet Youns”… Kako Vi vidite svoju ulogu klasičnog interpretatora koji danas stoji naspram muzike ovakvog stepena globalne popularnosti? 

- I pored svih upotreba date muzike u kontekstima koje ste pomenuli, u pitanju je revolucionarna i do danas ne do kraja shvaćena kompozicija… Tradicija široke upotrebe ove muzike koja je, nažalost, uzela maha, nekakva je kombinacija Brodveja i Holivuda sa apsolutno nerazumljivom estetikom koja stoji iza toga… Koncert je sam po sebi vrlo klasičan i nosi brojne izazove tumačenja… Ako pogledate partituru – prvi, drugi i treći stav, naići ćete na kolosalnu količinu ukaza i sugestija koje autor u njima daje, na devedeset stranica teksta preko sedamdeset različitih nijansi otklona od ritma u vidu ritenuta, ritardanda, alarganda, ili u vidu sugestija piju moso, ačelerando i drugih oznaka karaktera koji su praktično neprimenjivi, jer ne postoje dva čoveka na mestu soliste i dirigenta koji su u stanju na istovetan način u devedeset strana muzike utisnuti sedamdeset različitih vremenskih kolebanja. Međutim, to je sudbina svih genijalnih autora čija dela ostaju enigme i stvarni izazovi za generacije koje dolaze i iza nas…

l Pomenuli ste da Vas ovom delu vraća neprestani istraživački poriv, da li možete reći da ste se nakon gotovo pet decenija izvođenja ovog Koncerta približili ličnom idealu njegove interpretacije? 

- Kod mene ne postoji jedno finalno čitanje, konačno čitanje jedne takve kompozicije… Faktor koji je važno pomenuti je da je Rahmanjinov u svojim harmonijama i melodijama vrlo bogat, on pruža izobilje u kojem je potrebno snaći se, odlučiti šta istaknuti, šta sakriti, jer ne može se stalno sve stavljati u prvi plan davanjem ekspresije svakom motivu, insistiranjem na neprestanoj izražajnosti… Međutim, postoji još jedna okolnost koja je isto tako prilično zanimljiva, a to je da je partitura za orkestar napisana sa velikim očekivanjima. Naime, njegova instrumentacija je takva da on pretpostavlja da će čitanje partiture u orkestru biti virtuozno od strane svakog pojedinca, a to je naprosto vrlo teško zamisliti. Prema tome, ono što bih ja rekao jeste da je težnja da se izražajnost ne izgubi, kao i da se koncert na jedan ili drugi način uokviri i materijalu pusti da sam progovori… Nije potrebno dodavati puno od sebe, ništa od sebe, kompozitor je već sve napisao, to je samo pitanje koliko čega… 

l Vaš koncert na otvaranju Novosadskih muzičkih svečanosti sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom i maestrom Aleksandrom Markovićem biće održan u Sinagogi...

- Ovo će biti moje četvrto gostovanje u Novom Sadu, međutim prvi nastup u Sinagogi. Moj najraniji novosadski koncert bio je u Studiju M 1980. godine, nakon čega sam gostovao u Srpskom narodnom pozorištu, gde sam pre dve godine ponovo svirao sa orkestrom s kojim nastupam i na ovogodišnjem izdanju Nomusa. Koncert u prostoru Sinagoge će za mene biti prvi takav slučaj i jedno posebno iskustvo. Unapred se veselim tome, kao i ponovnom susretu sa novosadskom publikom.

Stefan Cvetković