Amira Medunjanin, world music zvezda: Kao da hodam po oblacima

Međusobna naklonost između ove dive sevdaha i novosadske publike razvila se već nakon njenog prvog nastupa, u Vrtu Srednjoškolskog doma pre koju godinu, i samo je jačala kroz koncerte u Sinagogi, na Nomusu... da bi vrhunac dosegla na nedavnom prednovogodišnjem spektaklu na kojem je nastupila sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.   

Amira Medunjanin nikada nije krila da je Novi Sad posebno mesto u koje se bez ostatka rado vraća. I da je ovde uvek nastupala sa drugačijom muzičkom postavkom, sama uz gitaru ili klavir, sa triom, kvartetom, pevala je i sa Tamburaškim orkestrom, sve do VSO... Jer, kaže, ne voli da se ponavlja.

Ne bih volela da ljudima postanem dosadna, jer dosada je jedina stvar koju u životu ne volim, objašnjava Amira, s kojom smo stoga i počeli razgovor pitanjem – koja bi to onda sledeća formacija bila s kojom bi rado izašla pred Novosađane:

Pala mi je na pamet super jedna stvar, ma preluda stvar. Da u neka doba sastavimo celu ekipu s kojom sam do sada radila: Zagrebačka filharmonija, Trondhajmski solisti i Vojvođanski simfonijski orkestar. Toliko mi se to osladilo da... ne znam. Kao da hodam po oblacima. Ili bosonoga po milion latica ruža. Te boje koje dodaju orkestri pesmama koje smo ispevali toliko puta stvarno su neverovatne, druga dimenzija. Svemirska.

Ali kako je onda kroz nekoliko dana ponovo izaći pred publiku samo uz pratnju gitare ili trija?

Ma daleko od toga da mi je sada bezveze koncert s manjom postavom. To je potpuno drugi osećaj, druga furka. Totalno su to odvojeni svetovi. Inače, meni je prvi susret sa orkestrom bio na Dubrovačklim letnjim igrama, na Revelinu, sa Dubrovačkim simfonijskim orkestrom. I baš me puklo, plakala sam celi koncert. Ali ništa manje nisam uzbuđena kada smo sami Ante Gelo i ja, ili su s nama i Bojan Zulfikarpašić ili Zvonimir Šestak. Samo je drugi osećaj.

Ne odustaješ od „balkanskog zvuka“?

Generalno, kada kažeš „balkanski zvuk“, toliko je tu nijansi, da je to neverovatno. Tolika je to lepeza, neću reći samo emocija, osećaja, nego i ritmova, jednostavno je toliko ovo plodno tle za istraživanja i improvizacije da smo mi, čini mi se, samo zagrebali po površini. Sigurno postoji masa pesama do kojih nisam ni došla, čini mi se dva života bi mi još trebalo da celu tu baštu prekopam i posadim novo cveće. Kao što Afrika ima zvuk koji je na svoj način specifičan, tako je i posebnost tog „balkanskog zvuka“ jedinstvena, to je ono što „ganjamo“ u svom radu i Bojan Zulfikarpašić, i Vasil Hadžimanov i Miroslav Tadić i masa nekih drugih sjajnih muzičara.

Koliko tom „balkanskom zvuku” dodaje džez, kojem si i ti, ali i svi ovim muzičari koje si nabrojala izuzetno naklonjeni?

Uvek se može desiti da taj spoj naizgled nespojiv ode i u pogrešnom pravcu. Ali meni je bitno, i zašto se zaista osećam sretno, to da sarađujem sa ljudima koji su zaista genijalni u tome što rade, Bojan je, recimo, jedan od njih. Ne znam koliko smo koncerata zajedno odsvirali, i nijednom ista pesma nije zvučala isto. Uvek je bilo nešto novo, nešto drugačije. I u tome je , bar meni, čar saradnje sa takvom vrstom muzičara koji pesmu posmatraju kao živo biće. A to nam je doneo džez. Pa ne mogu ja svaki put, kada se ovako nađemo na kafi, biti isto raspoložena. Niti ćemo istu priču pričati, već će sigurno nešto biti drugačije. S druge strane, i sama volim eksperimente, volim izazove, volim da tragam za onim što nije dosada urađeno, volim ne reskiranje po svaku cenu već istinsko istraživanje muzike koja je beskrajno široko polje. I baš mi je merak da to radim. Nastanak aranžmana je svaki put za mene neko novo rođenje. Nešto fenomenalno. Neka pesma je tu, svi je znaju, toliko su je puta pevušili, ali mi volimo da joj dodamo još neku mirođiju, tako da ne povredi ono što je originalno, vredno, već da samo drugačije zamiriši.

Kako se u to uklapaju pomenuti Trondhajmski solisti, ansambl sa severa Evrope, čime si ih to zarazila? 

Ne znam, ali su pukli totalno (smeh). Prvi put smo svirali zajedno na festivalu u njihovom gradu. I tad se ta neka magija desila, neki klik, da sam ih odmah pozvala da snimimo zajedno album. I vrlo brzo smo potom ušli u studio, jer zaista bi bilo grehota da ta naša saradnja nije zabeležena. A onda je i tokom snimanja vladala neka luda, ma preluda energija. Recimo, jedna od čelistkinja, Marike, preplakala je svaku pesmu. Ja se malo uplašila, da joj nije kod kuće kakav belaj, šta li, kaže, ma ne, nije ništa loše, super mi je, muzika me raznela. „Nemam pojma o čemu pevaš, ali ja umreh od lepote“. I onda kad smo tu celu ekipu sa severa puvukli najpre u Pulu, u Arenu, u tu atmosferu, dodali smo toj našoj priči neku dodatnu dimenziju, a slično se dogodilo i Zetri, pri čemu ja prethodno pet godina nisam imala koncert u Sarajevu, jer kući se dolazi samo kad se ima nešto baš baš novo. I, eto, došla sam sa Norvežanima (smeh). Tek, osetila se razlika, nisu više svirali samo po notama, to se neverovatno čuje. Priznajem da sam na onaj naš prvi koncert u Trondhajmu došla sa predrasudama, misleći – ma nema šanse da tamo neki hladni severnjaci osete to što imamo mi južnjaci, tu našu vrelu krv... Međutim, sad sviraju kao da su odrasli na ovim prostorima. I baš su se zapalili i svako malo pitaju kad ćemo imati sledeći koncert.

I kada ćete ga imati?

Nije ih lako organizovati, ali mali tur ćemo napraviti 2019. u Švedskoj. Istina, neće biti ceo orkestar, već ćemo svirati s kvartetom. Inače, njih ukupno ima 70-tak i formacija se oblikuje prema projektu, a ja sam imala tu privilegiju da su na koncertima u Puli i Sarajevu svirali isti muzičari kao i na albumu, što je bilo jako teško organizovati. A sad, za tu turneju, kvartet formiraju njihova prva i druga violina, prva viola, i čelistkinja Marike. Zanimljiv mi je bio komentar jednog od članova Trondhajmskih solista, inače Kineza koji je rođen u Norveškoj, koji kaže da su dobili tu neku crtu koju nisu imali svirajući samo klasičnu muziku. Naravno, teško je opisati rečima, definisati šta je to tačno. Ali biće da im je krv postala vrelija, što je mrak!

Kakva će biti Amirina nova godina?

U fokusu će biti koncertna promocija poslednjeg albuma „Sending“, uz što više saradnje sa orkestrima, naravno koliko to bude moguće. U februaru letimo u Australiju, na prvu turneju po ovom kontinentu. Zapravo, pozvani smo na jedan super njorld music festival u Kamberi, pa kad smo već tamo uvezali smo još četiri koncerta. Posle toga Amerika, ona Švedska, svašta nešto. I Novi Sad, svakako, nekako mi je postao nezaobilazan.

Miroslav Stajić