Amira Medunjanin, pevačica: Najvažnije je disati slobodu

Drago mi je što ću ovog puta u Novom Sadu u prelepoj Sinangogi nastupati sa Bojanom Zulfikarpašićem. I, da budem iskrena, odavno nismo na sceni bili kao duo. Radujem se tome i verujem da će koncert biti iznenađenje za Novosađane, s obzirom na to da nas nisu imali prilike videti u ovom sastavu.

Prvi koncert je planiran za 13. decembar, pa ako ne bude bilo dobro na tom prvom, srećom imamo kao popravni taj 15. decembra. E sad, kad sam to već rekla, živo me interesuje hoće li nam iko doći tog 13. decembar. Ako ništa, imaćemo o čemu pričati na tom drugom koncertu, kroz smeh priča za „Dnevnik” Amira Medunjanin.   

Jednom ste rekli: Sevdalinke su klasika jer ih publika kroz vekove jednako prihvata. Ipak, ne libite se da tu klasiku obojite yezom?

Bitno je da čovek u životu diše slobodu, i da istraje u cilju stvaranja vlastitog sveta koji će mu omogućiti da spozna samog sebe, a da u isto vreme ne obraća puno pažnje na neka nametnuta pravila.

Mislim da sam sretno biće, jer mogu sebe da iskažem u potpunosti kroz muziku. Tu se nalazi moja sloboda i verujte mi da za mene ne postoje nikakva ograničenja.

A sevdalinke nikada nisu bile zatvorena muzičko poetska forma. Upravo iz razloga što su potekle iz naroda, verujem da poruke koje su ugravirene u stihove pesama nisu namenjene jednokratnoj upotrebi. Da bi mogle dopreti do onih kojima će te poruke “promeniti” život u godinama i decenijama pred nama, kao što je to bio slučaj i sa mnom, moraju biti fleksibilne i otvorene za improvizaciju.

A kombiniranje s muzičkim žanrovima nekada je i dobro, jer možete približiti samu suštinu tradicionalne forme publici koja se prvi put susreće sa ovim pesmama.

Ima i u svetu sevdalinki još neistraženih kutaka? Ili su svi sastojci odavno tu, kao i začini, te samo od umeća „kuvara” zavisi kakav će specijalitet izaći iz muzičke kuhinje?

Da, kada govorimo o sevdahu, znamo mnogo toga i činjenice su tu pred nama već decenijama. I ako me pitate za subjektivno mišljenje, možda bih vam rekla da je sve stvar percepcije slušalaca ili veštine interpretatora ili muzičara.

Nedavno sam imala nastup sa solistima iz Trondhajma, koji pre nisu imali priliku čuti muziku sa ovih prostora. I zaista je to bio jedan nezaboravan koncert.

Svi muzičari su bili oduševljeni tom dimenizijom, a, iskreno - ja sam bila najviše iznenađena.

I to je lepota muzike. Uvek nešto novo otkrivate, i to u nekim komadima koje ste čuli i izvodili nebrojeno puta. Možete muziku doživljavati na različite načine, i uživati u njoj punim plućima, bez obzira na to da li ste slušalac ili izvođač.  I da - u muzici, uopšteno govoreći, uvek ima neistraženih kutaka, samo zavisi od spremnosti čoveka da ide dalje iznad crte.

Preti li opasnost da fuzija tradicionalne i moderne muzike, na kojoj se sve više insistira širom sveta, tokom vremena potisne ono istinski tradicionalno?

Naravno da postoji ako govorimo o tome iz aspekta neodgovornosti i nemara. Kako godine prolaze, izgubi se pojam o onome što je prethodilo svemu.

Moramo insistirati na očuvanju tradicije u izvornom obliku, jer biće nam potrebna u budućnosti. U nekom određenom trenutku u životu svi se pomalo pogubimo i zalutamo, pa nam je potreban korektivni element, da bismo shvatili šta je stvarno važno u životu.

Svet u kojem živimo se menja rapidno i verujem da pravi put možemo odabrati samo ako čuvamo naše osnovne vrednosti. Kao civilizacija možemo dosta izgubiti ako mislimo da nove tehnologije mogu odgovoriti na sva naša pitanja.

Verujem da su rešenja uvek u nama, kod nas, i to na onom nivou i onim trenucima kada razmišljamo o ovom kratkom životu uzimajući u obzir sve, od samih početaka pa do danas. S druge strane, pre nas je postojalo puno pametnijih i mudrijih, a verujem i sretnijih ljudi, i nije naodmet ponekad i saznati njihovo viđenje sveta.

U Novom Sadu ste nastupali u pratnji samo gitare, pa tria (klavir, kontrabas, perkusije), sada dolazite sa Bojanom Zulfikarpašićem... Da li je to samo sticaj okolnosti ili delom i plod potrebe da se ne ponavljate? Uopšte, kako se kao umetnica čuvate (od) zasićenja?

Novi Sad je posebno mesto u koje se uvek rado vraćam. I da, u Novom Sadu sam nastupala sa muzičarima s kojim sa sarađivala u svim fazama moje karijere.

Nekako sam, kao što kažete, bila naklonjena konceptu da dođem uvek sa nekom novom pričom i drugačijom muzičkom postavkom. I jeste, tačno je da ne volim da se ponavljam.

Ne bih volela da ljudima postanem dosadna, jer dosada je jedina stvar koju u životu ne volim. Tako da nemam vremena za gubljenje, 24 sata sam u punom pogonu i ne stajem dok me san ne obori.

A muzika me održava živom od kako znam za sebe. Dakle, zasićenje ne dolazi u obzir, odnosno takav scenario nije moguć.

Za koncerte se često govori da su „veliki muzički momenti koji mogu da se dese svuda - kako u najvećoj koncertnoj dvorani, tako i u najzadimljenijoj rupi od kluba”. Da li uvek težite tim „momentima” ili o njima ne razmišljate već puštate da se dese?

U suštini, zaista možete biti svjedok dobrih koncerata u različitim prostorima. I nevažno je da li je u publici pet ili pet hiljada ljudi. Imala sam prilike to doživeti.

A za mene su koncerti pravi praznik i iskeno se osećam privilegovano što mogu izaći na pozornicu i podeliti s ljudima moju ljubav prema muzici. I velika je to odgovornost. Jer, ipak ovde govorimo o izvođenju nekih od najlepših pesama koje su nastale na ovim prostorima.

Ne znam koliko se ovaj koncept uklapa u tzv. “entertainment” pretinac, a iskreno mislim da i ne treba. A ja se u principu sećam svakog koncerta i većine ljudi koji su odvojili vreme da budu s nama.

Iz tog razloga za mene je svaki koncert nezaboravan.

M. Stajić