Alumni: David Bižić, operski pevač svetskog glasa, na sceni Kolarčeve zadužbine: Amore per sempre

Tek s nekoliko nastupa u Operi Narodnog pozorišta, odnosno na domaćem koncertnom podijumu i nizom radnih susreta (majstorskih klasa) s mladim pevačima, prevashodno svoje nekadašnje škole „Kosta Manojlović“ u Zemunu, sada već 45-godišnji bariton je zahvaljujući pozivu mlade crnogorske sopranistkinje Tamare Rađenović s kojom se upoznao u Njujorku, učestvovao na njenom koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, naslovljenom  „Amore per sempre“. Oboje su nastupili uz besprekornu klavirsku saradnju veoma cenjenog umetnika Đorđa Nešića, koja je na ovom našem drugom susretu s ovim pijanistom (posle koncerta u ciklusu „Tvoj svet muzike“ pre nekoliko godina), bila mnogo izražajnija i dejstvenija, kreirajući u punoj meri zvuk „pravog“ orkestra, odnosno sonornost i složenost kompletne partiture. U rodnom Beogradu on je češći gost (iz Amerike gde deluje već tri i po decenije), upravo kao podrška, usredsređeni saradnik i pedagog mladih pevača, i što je posebno altruistično, jedan od donatora sredstava za nabavku novog „Stenveja“ na sceni Kolarca, čije je tonske mogućnosti „isprobavao“ s velikim pijetetom i visokom efektivnošću. Da bi se iskazao i kao solista, Nešić je osmislio četiri „klavirske pauze“ kojima je podelio vokalne blokove, ispunivši ih šire poznatim Rahmanjinovljevim Prelidima br. 5 u Ge-duru i br.12 u gis-molu iz opusa 32, te s dva stava iz Debisijeve Bergamske svite (Prelid i Mesečina). Nadovezavši se njima na kompozitorovog zemljaka Bizea, u oba se prikazao kao majstor agogičkih nijansi i cizeliranja detalja.

Da primeri neobične podudarnosti i nisu tako retki, iste večeri je još trajao 24-satni prenos iz Metropolitena Masneove opere „Verter“ (drugi put „strimovan“ tokom „korone“) i to upravo one postavke u kojoj je 2014. godine David Bižić debitovao u ovom, za mnoge, najprestižnijem operskom pozorištu na svetu. Karakterizacijom lika i izražajnošću tumačenja uloge pouzdano- stamenog, časnog Alberta, bio je ravnopravan partner slavnom nemačkom tenoru Jonasu Kaufmanu i francuskoj mecosopranistkinji Sofi Koš, osvajajući ozbiljnim stavom pa i empatijom prema suparniku, te izvanrednim vokalnim predavanjem. Da su impresivne kritike koje dobija još od 2007, posle osvajanja druge nagrade na svetskom takmičenju „Operalia“ u Parizu pod velikim pokroviteljstvom Plasida Dominga, više no istinite, Bižić je potvrdio i svojim najnovijim ogledanjem na Kolarcu, osvajajući, koliko tehnički besprekorno postavljenim, veoma kvalitetnim i bogato obojenim glasom, toliko i lakoćom vladanja scenskim pokretom, gestom i mimikom, šarmom i odličnim izgovorom teksta na različitim jezicima (italijanskom, francuskom, španskom). Nadasve, i uverljivim glumačkim odnosom prema partnerki (čak i u odsustvu vidljive radnje i prave operske pozornice) kao i aspektom dobrog čoveka.

Na beogradskom koncertu najpre je kao Grof Almaviva („Figarova ženidba“) u inicijalnom duetu s mladom sopranistkinjom, nadovezanom na prvu ariju ljupke i domišljate, mlade služavke Suzane, a potom i u njegovoj poznatoj ariji, pokazao očigledni smisao za Mocartove likove koje, ubrajajući Leporela, Mazeta i Don Đovanija s uspehom oživljava u različitim internacionalnim produkcijama i podelama. Široko razuđenim, divnim glasom, čak bas-baritonskog tembra i potpune izjednačenosti u celom opsegu, Bižić je plenio i kao srdačan i saosećajan slikar Marčelo u duetu s psihološki prefinjeno donetom partijom jednostavne i bezazlene Mimi (čuvenih Pučinijevih „Boema“), koji je Tamara Rađenović uokvirila gotovo impresionistički iznijansiranim arijama. Posle ovih trodelno zamišljenih scena iz dela Mocarta i Pučinija, bariton se predstavio i kao romantični Zurga velike ekspresivnosti i osećajnosti (Bizeovi „Lovci na bisere“), a Rađenovićeva kao još nepotpuno ostvarena Mikaela iz najbolje, poslednje opere istog autora („Karmen“).

Na kraju, svako je izveo i po jednu popularnu numeru španskog prosedea (pesmu „Granada“ Meksikanca Augustina Lare i ariju iz jedne zarzuele Ruperta Čapija, poznatog španskog autora ovog muzičko-scenskog žanra ), na svoj način emitujući sopstvenu invenciju i snagu izraza, dodajući im i uobičajene „biseve“. Uz sve oduševljenje za odavno etablirane umetnike, jasno je da je koncert „Ljubav zauvek“ organizovan u prvom redu zbog mlade crnogorske sopranistkinje koja je diplomirala na Kraljevskom muzičkom koleyu u Londonu (dobijajući tokom druge godine studija instrukcije i od legendarne Monserat Kabalje). Uz sve pohvale za njen fino oblikovan lirski glas, autentičnu lepotu stasa i lica, uglednu vokalnu školu, preciznost u pevanju (i pored neprimetnog napora u čistom dosezanju zahtevnih visina), bez sumnje se radi o umetnici kojoj se „smeši“ obećavajuća karijera. Razumljiva uzdržanost, odnosno nedostatak „komocije“, slobode i veštine vladanja pozornicom i potpunog unošenja u muzičku dramaturgiju, biće sigurno prevladani vremenom i daljom saradnjom s iskusnim sadašnjim i (budućim partnerima) koji je cene i nesebično pomažu.    

Marija Adamov