UZ POLA VEKA „DOMETA”: Vremenu ljudi daju i lice i naličje

To je, dakle, zamašan vremenski raspon. Počinjem s ovim poznatim podatkom da bih kazao vlastitu privilegiju što mogu da vam se obratim večeras kao jedan iz Uredništva koje je s radošću primilo prvi broj Dometa u oktobarski dan 1974. To je ujedno i početak mojih uredničkih poslova koje i danas obavljam u šest serija izdanja SANU, u Antologijskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti Izdavačkog centra Matice srpske, kao i u Zadužbini Ive Andrića, svuda ističući da sam urednički rad počeo u Somboru.
Tek sada, dok sramežljivo gledam svoje tekstiće u prvom broju Dometa i somborskom listu Premijera, mogu da zamišljam koliko je moralo biti straha i neizvesnosti sa takvim počecima. Okolnosti društvene to su uvećavale, što ću nagovestiti u ponekom primeru. Znam da sam nekoliko puta pozivan u Komitet da objasnim zašto smo u Dometima objavili analizu pesme “Neprijatelj” Jovana Dučića, po njihovom mišljenju četnika koji je u toj pesmi imenovao partizane. Nije pomagalo što sam govorio da je i Jovan Skerlić, koji je umro 1914, pohvalio tu pesmu i da se ona ne može vezati za 1941. Ništa nije moglo razuveriti Evicu, Vidoja, Buda, Radoja i ostale koji su u svojim kabinetima drhtali od straha zbog “devijacija u oblastima koje pokrivaju”. Kad je Antonije Isaković za Domete pred književno veče doneo svoju poznatu pripovetku “Berlin kaput”, usijale su se žice od novosadskih poziva i traženja izveštaja o gostovanju srpskog akademika. To je bilo vreme kada smo s trafike list Politiku nosili umotanu u Dnevnik i kad je predsednik Saveza boraca udarao u sto i pretio da će časopis biti sklonjen ako češće ne daje reč herojima. To nije neobično. Svako vreme ima svog Milisava koji je nepismenog Kneza savetovao da protera ili pobije sve školovane ljude jer ništa ne čine osim što “dižu buntove”.

Tako se može objasniti zašto grad koji je nekad imao desetine naslova listova i časopisa posle pobede komunista čeka trideset godina da dobije svoj časopis. Uvek su za neuke bili opasni ljudi koji hoće da čuvaju tradiciju i stvaraju njen savremeni nastavak, pa tako i pokretači koji su rubrike u časopisu nazvali imenicama: susret, datum, suočavanja, reč, imenik, čin, boja, oblik, baština, vrednovanja. Svaka od tih reči postala je sumnjiva i za nekoga rizična. 
Ipak, i tada, u zadatim okolnostima, u prvih petnaest godina koliko sam bio u Dometima, uspeli smo da objavljujemo obimne brojeve za svako godišnje doba. Priredili smo veliki temat pesama o Titu da bismo mogli objaviti tematske brojeve o Veljku Petroviću, Petru Konjoviću i Milanu Konjoviću, somborskoj Skupštini jugoslovenskih pisaca, da prvi prenesemo, u nastavcima, sakriven, nimalo nežan, cetinjski tekst Laze Kostića o Branku Radičeviću, a zatim i najveći istraživački poduhvat u tada jedinom dvoboju pod naslovom “Vuk i Somborci”. 
Kada smo na jednom mestu okupili saradničke, protivničke i druge odnose Vuka Karadžića i Avrama Mrazovića, Jovana Hadžića, Platona Atanackovića, Ivana Jugovića,  Stefana Ferenčevića, Marka Utvića, Kuzme  Sevkića, Đorđa Stefanovića Kojanova,  profesora i lekara Stevana Preradovića, Kozme Prokopovića, Dimitrija Isailovića, Dimitrija Popovića, Konstantina Peičića i drugih, s pismima i imenima prenumeranata, s datumima tri Vukova dolaska u Sombor, s opisima kako su Đerđ Radič, Pal Demeter, Edo Margalić i Đena Pavlović prevodili srpske pesme iz Vukovih knjiga na mađarski jezik, s dopunama Srpskom rječniku što ih je na marginama svog primerka upisivao Laza Kostić a prikupio Radivoj Simonović, kada smo sve to okupili na velikom broju strana, stigla je pomoć Štamparije “Prosveta” i ostalih da taj dvobroj Dometa bude objavljen u 8.000 primeraka, da ode u škole i vesti da niko nije tako obeležio Dva veka Vuka i istovremeno pokazao nekadašnju i savremenu intelektualnu moć Sombora. Padale su pohvale i tapšanja po ramenima. Ono što smo uradili mi prikazivano je kao da su uradili oni. 
Kako tada tako i danas: ono što uradiš dobro postaje njihovo a ono što je greška ostaje samo tvoje. Tako je bilo i kad smo iz najlepše rubrike posvećene piscima, iz “Imenika” (sa portretom, odgovorima na tri stalna pitanja, novim tekstom i kritičkim prikazom), kada smo za deset godina Dometa, u toj jubilarnoj godini, sabrali odgovore tridesetak pisaca iz Sombora i drugih jugoslovenskih gradova, tako sastavili jedinstven zbornik autopoetičkih kazivanja o pisanju i o zavičaju, tada je, posle svečanog skupa, počelo prebrojavanje. Pisci su tražili koga ima a koga nema, nikad zadovoljni, a političari koji su uvek budni odvajali podobne od nepodobnih, podvlačili rečenice, izdvajali ih i stavljali u svoje “materijale”, i oni nikad zadovoljni, ama na drugi način. Ipak, jedan od njih se kasnije zahvaljivao, jer su uvek imali u Dometima poneki dokaz da paze šta ko na njihovom terenu misli, piše i govori. Tako je bilo do mojeg odlaska iz Sombora i iz Dometa. Otišao sam 1988, zadovoljan što časopis s edicijama knjiga od 1979. izdaje Gradska biblioteka umesto poznatih skraćenica SIZ i KPZ.
A kasnije su se stranke umnožile, počele da smenjuju jedna drugu na vlasti, što je dobro, ali svaka od njih pazi šta ko misli, piše i govori, što nije dobro, pogotovu nije dobro kad vidimo da je za veliki svoj jubilej, za pedeset godina izlaženja, časopis Dometi sa umanjenim brojem rubrika štampan po principu četiri u jedan. 
Nekakav osobenjak bi upitao šta se žalimo na komuniste kad je isti časopis u njihovoj upravi izlazio četiri puta godišnje, a kasnije se proredio. Odgovor je samo jedan: svako vreme ima svoje lice i naličje, jer vremenu ljudi daju i svoje lice i svoje naličje. Život Dometa potvrđuje takvu istinu. 

Miro Vuksaović