УЗ ПОЛА ВЕКА „ДОМЕТА”: Времену људи дају и лице и наличје

То је, дакле, замашан временски распон. Почињем с овим познатим податком да бих казао властиту привилегију што могу да вам се обратим вечерас као један из Уредништва које је с радошћу примило први број Домета у октобарски дан 1974. То је уједно и почетак мојих уредничких послова које и данас обављам у шест серија издања САНУ, у Антологијској едицији Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске, као и у Задужбини Иве Андрића, свуда истичући да сам уреднички рад почео у Сомбору.
Тек сада, док срамежљиво гледам своје текстиће у првом броју Домета и сомборском листу Премијера, могу да замишљам колико је морало бити страха и неизвесности са таквим почецима. Околности друштвене то су увећавале, што ћу наговестити у понеком примеру. Знам да сам неколико пута позиван у Комитет да објасним зашто смо у Дометима објавили анализу песме “Непријатељ” Јована Дучића, по њиховом мишљењу четника који је у тој песми именовао партизане. Није помагало што сам говорио да је и Јован Скерлић, који је умро 1914, похвалио ту песму и да се она не може везати за 1941. Ништа није могло разуверити Евицу, Видоја, Буда, Радоја и остале који су у својим кабинетима дрхтали од страха због “девијација у областима које покривају”. Кад је Антоније Исаковић за Домете пред књижевно вече донео своју познату приповетку “Берлин капут”, усијале су се жице од новосадских позива и тражења извештаја о гостовању српског академика. То је било време када смо с трафике лист Политику носили умотану у Дневник и кад је председник Савеза бораца ударао у сто и претио да ће часопис бити склоњен ако чешће не даје реч херојима. То није необично. Свако време има свог Милисава који је неписменог Кнеза саветовао да протера или побије све школоване људе јер ништа не чине осим што “дижу бунтове”.

Тако се може објаснити зашто град који је некад имао десетине наслова листова и часописа после победе комуниста чека тридесет година да добије свој часопис. Увек су за неуке били опасни људи који хоће да чувају традицију и стварају њен савремени наставак, па тако и покретачи који су рубрике у часопису назвали именицама: сусрет, датум, суочавања, реч, именик, чин, боја, облик, баштина, вредновања. Свака од тих речи постала је сумњива и за некога ризична. 
Ипак, и тада, у задатим околностима, у првих петнаест година колико сам био у Дометима, успели смо да објављујемо обимне бројеве за свако годишње доба. Приредили смо велики темат песама о Титу да бисмо могли објавити тематске бројеве о Вељку Петровићу, Петру Коњовићу и Милану Коњовићу, сомборској Скупштини југословенских писаца, да први пренесемо, у наставцима, сакривен, нимало нежан, цетињски текст Лазе Костића о Бранку Радичевићу, а затим и највећи истраживачки подухват у тада једином двобоју под насловом “Вук и Сомборци”. 
Када смо на једном месту окупили сарадничке, противничке и друге односе Вука Караџића и Аврама Мразовића, Јована Хаџића, Платона Атанацковића, Ивана Југовића,  Стефана Ференчевића, Марка Утвића, Кузме  Севкића, Ђорђа Стефановића Којанова,  професора и лекара Стевана Прерадовића, Козме Прокоповића, Димитрија Исаиловића, Димитрија Поповића, Константина Пеичића и других, с писмима и именима пренумераната, с датумима три Вукова доласка у Сомбор, с описима како су Ђерђ Радич, Пал Деметер, Едо Маргалић и Ђена Павловић преводили српске песме из Вукових књига на мађарски језик, с допунама Српском рјечнику што их је на маргинама свог примерка уписивао Лаза Костић а прикупио Радивој Симоновић, када смо све то окупили на великом броју страна, стигла је помоћ Штампарије “Просвета” и осталих да тај двоброј Домета буде објављен у 8.000 примерака, да оде у школе и вести да нико није тако обележио Два века Вука и истовремено показао некадашњу и савремену интелектуалну моћ Сомбора. Падале су похвале и тапшања по раменима. Оно што смо урадили ми приказивано је као да су урадили они. 
Како тада тако и данас: оно што урадиш добро постаје њихово а оно што је грешка остаје само твоје. Тако је било и кад смо из најлепше рубрике посвећене писцима, из “Именика” (са портретом, одговорима на три стална питања, новим текстом и критичким приказом), када смо за десет година Домета, у тој јубиларној години, сабрали одговоре тридесетак писаца из Сомбора и других југословенских градова, тако саставили јединствен зборник аутопоетичких казивања о писању и о завичају, тада је, после свечаног скупа, почело пребројавање. Писци су тражили кога има а кога нема, никад задовољни, а политичари који су увек будни одвајали подобне од неподобних, подвлачили реченице, издвајали их и стављали у своје “материјале”, и они никад задовољни, ама на други начин. Ипак, један од њих се касније захваљивао, јер су увек имали у Дометима понеки доказ да пазе шта ко на њиховом терену мисли, пише и говори. Тако је било до мојег одласка из Сомбора и из Домета. Отишао сам 1988, задовољан што часопис с едицијама књига од 1979. издаје Градска библиотека уместо познатих скраћеница СИЗ и КПЗ.
А касније су се странке умножиле, почеле да смењују једна другу на власти, што је добро, али свака од њих пази шта ко мисли, пише и говори, што није добро, поготову није добро кад видимо да је за велики свој јубилеј, за педесет година излажења, часопис Домети са умањеним бројем рубрика штампан по принципу четири у један. 
Некакав особењак би упитао шта се жалимо на комунисте кад је исти часопис у њиховој управи излазио четири пута годишње, а касније се проредио. Одговор је само један: свако време има своје лице и наличје, јер времену људи дају и своје лице и своје наличје. Живот Домета потврђује такву истину. 

Миро Вуксаовић