UZ ODLAZAK LEGENDARNOG BILA VAJOLE Humanizam, renesansa i video trake
„Stigao je u Firencu kako bi radio na celini koja će kasnije postati najznačajnija prethodnica internacionalnog video arta, o čemu nismo ni sanjali dok smo s entuzijazom radili s umetnicima koji su danima boravili u firentinskom ateljeu,“ opisala je kasnije Marija Glorija Konti Bikoki stvaralačke početke Amerikanca italijanskog porekla Bila Vajole u Firenci, između 1974. i 1976.
U renesansnoj palati porodice Konti Bikoki u ulici Rikasoli, broj 22, Bil Vajola je zajedno s grupom sledbenika započeo umetničko delovanje koje će, pod nazivom l’art/tapes/22 postati deo svetske umetničke baštine. Tadašnji radovi razlikuju se od novijih po primenjenoj tehnologiji, ali suštinski slede koncept zacrtan u to pionirsko vreme: da u svakoj temi odgovari na univerzalna pitanja ljudskog postojanja, nastoji da otkrije tajnu nastanka života, složene puteve ljudske egzistencije, pogrešne poteze i zaslužene kazne, trošnost i krhkost života i neminovnost njegovog kraja. Čovek, ljudsko telo ili lice je glavni akter smešten u simbolikom ispunjeno okruženje i suprotstavljen silama i snazi prirode: vodi i vatri, svetlosti i tami, ciklusu života, smrti i ponovnog rođenja.
Vajola je rođen 1951. u Kvinsu, a studije umetnosti je završio u Sirakuzi, gde su s njim studirali prvi kustos video arta Dejvid Ros i umetnici Nam Džun Pajk i Piter Kampus. Kasniji umetnički rad preplitao se s obilaskom različitih destinacija u svetu posebno povezanih s mistikom i drevnim religijama – mada je on sam bio ateista. Tokom boravka u Melburnu 1977. upoznao je i životnu saputnicu i najverniju saradnicu Kiru Perov.
I nakon firentinske etape Vajola je inspiraciju tražio u umetničkoj baštini koju čuva ovaj grad, baveći se temama njegove bogate renesansne prošlosti, ali i delima ostalih velikana evropske renesanse. Rečit primer ove privrženosti vanvremenskim principima čovekove egzistencije dala je izložba prikazana u ekskluzivnom izložbenom prostoru firentinske Palate Stroci 2019. Postavka koju je nazvao Elektronska renesansa bile je neka vrsta retrospektive, u koju su uključeni i Vajolini prvi radovi i novija ostvarenja koja reinterpretiraju slike čuvenih firentinskih majstora. Ova retrospektiva ujedno je bila uvod u poslednju izložbu održanu 2021. u Muzeju Puškina u Moskvi. O poštovanju kojim je Firenca uzvratila za njegov rad govori i Vajolin autoportret izložen u Galeriji portreta u Vazarijevom koridoru.
Okruženje u kom je izložba smeštena, Piano nobile Palate, doprinelo je uspostavljanju dijaloga između savremenog izraza i klasike. Vajolino oživljavanje slike prati i muzika koja predstavlja još jednu preokupaciju ovog autora. Kao celina, njegov opus se u velikoj meri oslanja na ciklus Hristovih muka (Passion), a jedan od „uvodnih“ radova je video nazvan The Greeting iz 1992. godine (namerno na engleskom): inspirisan slikom Jakopa Pontorma Vizitacija (Susret Marije i Jelisavete) iz 1528–29. Video započinje s dve ženske figure nesumnjivo povezane specifičnom bliskošću; prilazi im treća i pozdravlja se s jednom od njih, pa četvrta, sledi međusobno upoznavanje, sve u izuzetno usporenom pokretu gde lagani povetarac pokreće tkaninu njihove odeće i sugeriše nenametljiv ali veoma jasan govor tela. Višeznačnost prisutna u mnogim Vajolinim radovima, nameće se i u Izranjanju, zasnovanom na Mazolinovoj Pieti – Hristov grob iz kojeg njegovo samrtnički bledo nago telo izranja iz vode koja se izliva iz grobnice i dočekuju ga dve svete žene, Marta i Marija, istovremeno je i slika mističnog rođenja, krštenja, ali i prihvatanja davljenika. Vajola svoje oživljene slike zasniva i na cilusu Sandra Botičelija koji interpretira priču iz Bokačovog Dekamerona, na Mikelanđelovim freskama i skulpturama, slikama Paola Učela, Luke Kranaha, Dirka Bautsa.
Njegovi radovi prikazivani su i nalaze se u fondovima najznačajnijih svetskih galerija i muzeja, a poseban kuriozitet predstavljaju dva ostvarenja koja je kao stalne instalaciju uradio za crkvu Svetog Pavla u Londonu: Mučenike (2014) koji bi se mogli uvrstiti u ciklus Pasije i Mariju (2016), kao prve video radove ikad postavljene u nekoj Anglikanskoj, a sasvim sigurno i bilo kojoj drugoj crkvi u svetu. Neprekidno ispitijući granice medija, uradio je i video igru The Night Journey – o potrazi za prosvetljenjem. Konačno, umetnička praksa video arta Bila Vajole i sledbenika ukazala je na bolnu činjenicu o ranjivosti umetničke baštine nastale u drugoj polovini dvadesetog veka.
Na konferenciji pod nazivom Futuro Contemporaneo, održanoj u Veneciji 2006, učesnici su upoznati sa složenim procesom restauracije ciklusa l’art/tapes/22 – video traka među kojima su i Vajolini rani radovi, koji se čuvaju u arhivu Venecijanskog bijenala. Njihovo vraćanje u život predstavlja još jedan vid renesanse koju bi Bil Vajola verovatno interpretirao u nekom budućem radu, da njegovo zemaljsko postojanje nije prekinuto 12. jula ove godine u njegovom domu u Long Biču, Kalifornija.
Piše: Jasna Jovanov
