УЗ ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДАРНОГ БИЛА ВАЈОЛЕ Хуманизам, ренесанса и видео траке

У ренесансној палати породице Конти Бикоки у улици Рикасоли, број 22, Бил Вајола је заједно с групом следбеника започео уметничко деловање које ће, под називом л’арт/тапес/22 постати део светске уметничке баштине. Тадашњи радови разликују се од новијих по примењеној технологији, али суштински следе концепт зацртан у то пионирско време: да у свакој теми одговари на универзална питања људског постојања, настоји да открије тајну настанка живота, сложене путеве људске егзистенције, погрешне потезе и заслужене казне, трошност и крхкост живота и неминовност његовог краја. Човек, људско тело или лице је главни актер смештен у симболиком испуњено окружење и супротстављен силама и снази природе: води и ватри, светлости и тами, циклусу живота, смрти и поновног рођења.

Вајола је рођен 1951. у Квинсу, а студије уметности је завршио у Сиракузи, где су с њим студирали први кустос видео арта Дејвид Рос и уметници Нам Џун Пајк и Питер Кампус. Каснији уметнички рад преплитао се с обиласком различитих дестинација у свету посебно повезаних с мистиком и древним религијама – мада је он сам био атеиста. Током боравка у Мелбурну 1977. упознао је и животну сапутницу и највернију сарадницу Киру Перов.

И након фирентинске етапе Вајола је инспирацију тражио у уметничкој баштини коју чува овај град, бавећи се темама његове богате ренесансне прошлости, али и делима осталих великана европске ренесансе. Речит пример ове привржености ванвременским принципима човекове егзистенције дала је изложба приказана у ексклузивном изложбеном простору фирентинске Палате Строци 2019. Поставка коју је назвао Електронска ренесанса биле је нека врста ретроспективе, у коју су укључени и Вајолини први радови и новија остварења која реинтерпретирају слике чувених фирентинских мајстора. Ова ретроспектива уједно је била увод у последњу изложбу одржану 2021. у Музеју Пушкина у Москви. О поштовању којим је Фиренца узвратила за његов рад говори и Вајолин аутопортрет изложен у Галерији портрета у Вазаријевом коридору.

Окружење у ком је изложба смештена, Пиано нобиле Палате, допринело је успостављању дијалога између савременог израза и класике. Вајолино оживљавање слике прати и музика која представља још једну преокупацију овог аутора. Као целина, његов опус се у великој мери ослања на циклус Христових мука (Passion), а један од „уводних“ радова је видео назван The Греетинг из 1992. године (намерно на енглеском): инспирисан сликом Јакопа Понторма Визитација (Сусрет Марије и Јелисавете) из 1528–29. Видео започиње с две женске фигуре несумњиво повезане специфичном блискошћу; прилази им трећа и поздравља се с једном од њих, па четврта, следи међусобно упознавање, све у изузетно успореном покрету где лагани поветарац покреће тканину њихове одеће и сугерише ненаметљив али веома јасан говор тела. Вишезначност присутна у многим Вајолиним радовима, намеће се и у Израњању, заснованом на Мазолиновој Пиети – Христов гроб из којег његово самртнички бледо наго тело израња из воде која се излива из гробнице и дочекују га две свете жене, Марта и Марија, истовремено је и слика мистичног рођења, крштења, али и прихватања дављеника. Вајола своје оживљене слике заснива и на цилусу Сандра Ботичелија који интерпретира причу из Бокачовог Декамерона, на Микеланђеловим фрескама и скулптурама, сликама Паола Учела, Луке Кранаха, Дирка Баутса.

Његови радови приказивани су и налазе се у фондовима најзначајнијих светских галерија и музеја, а посебан куриозитет представљају два остварења која је као сталне инсталацију урадио за цркву Светог Павла у Лондону: Мученике (2014) који би се могли уврстити у циклус Пасије и Марију (2016), као прве видео радове икад постављене у некој Англиканској, а сасвим сигурно и било којој другој цркви у свету. Непрекидно испитијући границе медија, урадио је и видео игру The Night Journey  – о потрази за просветљењем. Коначно, уметничка пракса видео арта Била Вајоле и следбеника указала је на болну чињеницу о рањивости уметничке баштине настале у другој половини двадесетог века.

На конференцији под називом Футуро Цонтемпоранео, одржаној у Венецији 2006, учесници су упознати са сложеним процесом рестаурације циклуса л’арт/тапес/22 – видео трака међу којима су и Вајолини рани радови, који се чувају у архиву Венецијанског бијенала. Њихово враћање у живот представља још један вид ренесансе коју би Бил Вајола вероватно интерпретирао у неком будућем раду, да његово земаљско постојање није прекинуто 12. јула ове године у његовом дому у Лонг Бичу, Калифорнија.

Пише: Јасна Јованов