ŠIZOFRENA SITUACIJA U POZORIŠTU Repertoar kao sudbina
Za početak načelno, dakle anegdota. Šezdesetih godina prošlog veka, pariski kritičari i pozorišna javnost zamerili su aktuelnom upravniku „Komedi fransez“ (teatra koji je, barem tada, odgovarao našem pojmu „nacionalnog pozorišta“) da na svom repertoaru nema dovoljno remek-dela. Dotični je odgovorio otprilike ovako: „Koliko postoji pozorište – recimo dve i po hiljade godina? Da je svake od tih godina, u čitavom svetu, izvedeno barem po jedno remek-delo – koliko bismo ih imali danas na raspolaganju? Ali pošto to nije slučaj…
Čini se da u kontekstu ove anegdote počinje i završava svaki razgovor o domaćem pozorišnom repertoaru, svodeći se na jadikovku: eto, nema remek-dela, šta da se radi? Ali gledaoci ne dolaze u pozorište prvenstveno da bi videli remek-dela. Za razliku od koncerta ili izložbe, gde posetilac dolazi prvenstveno zato da bi se sreo sa umetničkim ostvarenjem slikara, vajara ili muzičara, gledaoci dolaze u pozorište prvenstveno zato da bi nešto doživeli zajedno (i da bi, kako neki mislioci dodaju, potvrdili svoj osećaj sveta). A preduslovi za približavanje ovom cilju nisu remek-dela, već smislen pozorišni repertoar.
A aktuelni repertoari naših pozorišta su (već duži niz godina), uglavnom lišeni ne samo smislenosti, već i formalne celovitosti – što je najpouzdaniji simptom da većina pozorišta nema samosvojni, prepoznatljivi profil. U jednom teatru vam nude Šekspira, plesnu izvedbu i „stand up“ komediju, u drugom, „paket“ sadrži Kafku, Steriju i Nila Sajmona: krajnji rezultat je svojevrsna šizofrena situacija, tako da gledalac koji se s njom suočava u najvećem broju slučajeva odabira – da ne ode u pozorište. Ipak, u poslednje dve sezone svedočimo pojavi jednog vrednog izuzetka, takoreći presedana koji nas sprečava da potonemo u „repertoarski pesimizam“: reč je o Narodnom pozorištu u Somboru.
Somborsko pozorište, naime, svojom aktuelnom produkcijom ubedljivo i raznovrsno svedoči da „repertoar“ nije knjigovodstvena stavka, niti marketinška deklaracija. Štaviše, repertoarska postavka ovog teatra gotovo da se približava opsegu koji bismo, u sadašnjim (nimalo idealnim) uslovima mogli nazvati maksimalnim. S jedne strane, u Somboru prikazuju intrigantnu verziju domaćeg „modernog klasika“ („Radovan Treći“, režija Vito Taufer), solidnu dramatizaciju domaćeg žanrovskog romana (Pekićevo „Besnilo“ u čitanju tandema Šili-Liješević) i ambiciozno čitanje kultnog Čehovljevog komada (Neškovićev „Galeb“). Drugi, rizičniji „pol“ repertoarske dimenzije predstavljaju na ubedljiv način, inteligentno uprizorenje nove drame vrhunskog pisca iz regiona (Matišičevi „Ljudi od voska“, režija Vanje Alača), i , kao najnovije a možda najvažnije, pojava kritički angažovanog i potresnog komada „Izuzeti“ Đorđa Petrovića na temu nestalih novorođenčadi, u stilski svedenoj i izražajno monolitnoj postavci Mie Knežević. Naravno, program koji u ovom času demonstriraju Somborci ne može biti nikakva vrsta recepta – svaki teatar bi se na poseban način trebao suočiti sa pitanjem sopstvenog (repertoarskog) identiteta. A time, naravno, i sa sopstvenim gledalištem. Otuda se, možda, čitava „repertorska problematika“ može poentirati pitanjem koje izriče pomenuta rediteljka Mia Knežević u programu predstave „Izuzeti“: „Da li smo mi ljudi koje istina o našim najtananijim egzistencijalnim pitanjima zanima ili ne zanima?“
Svetislav Jovanov