ШИЗОФРЕНА СИТУАЦИЈА У ПОЗОРИШТУ Репертоар као судбина
За почетак начелно, дакле анегдота. Шездесетих година прошлог века, париски критичари и позоришна јавност замерили су актуелном управнику „Комеди франсез“ (театра који је, барем тада, одговарао нашем појму „националног позоришта“) да на свом репертоару нема довољно ремек-дела. Дотични је одговорио отприлике овако: „Колико постоји позориште – рецимо две и по хиљаде година? Да је сваке од тих година, у читавом свету, изведено барем по једно ремек-дело – колико бисмо их имали данас на располагању? Али пошто то није случај…
Чини се да у контексту ове анегдоте почиње и завршава сваки разговор о домаћем позоришном репертоару, сводећи се на јадиковку: ето, нема ремек-дела, шта да се ради? Али гледаоци не долазе у позориште првенствено да би видели ремек-дела. За разлику од концерта или изложбе, где посетилац долази првенствено зато да би се срео са уметничким остварењем сликара, вајара или музичара, гледаоци долазе у позориште првенствено зато да би нешто доживели заједно (и да би, како неки мислиоци додају, потврдили свој осећај света). А предуслови за приближавање овом циљу нису ремек-дела, већ смислен позоришни репертоар.
А актуелни репертоари наших позоришта су (већ дужи низ година), углавном лишени не само смислености, већ и формалне целовитости – што је најпоузданији симптом да већина позоришта нема самосвојни, препознатљиви профил. У једном театру вам нуде Шекспира, плесну изведбу и „станд уп“ комедију, у другом, „пакет“ садржи Кафку, Стерију и Нила Сајмона: крајњи резултат је својеврсна шизофрена ситуација, тако да гледалац који се с њом суочава у највећем броју случајева одабира – да не оде у позориште. Ипак, у последње две сезоне сведочимо појави једног вредног изузетка, такорећи преседана који нас спречава да потонемо у „репертоарски песимизам“: реч је о Народном позоришту у Сомбору.
Сомборско позориште, наиме, својом актуелном продукцијом убедљиво и разноврсно сведочи да „репертоар“ није књиговодствена ставка, нити маркетиншка декларација. Штавише, репертоарска поставка овог театра готово да се приближава опсегу који бисмо, у садашњим (нимало идеалним) условима могли назвати максималним. С једне стране, у Сомбору приказују интригантну верзију домаћег „модерног класика“ („Радован Трећи“, режија Вито Тауфер), солидну драматизацију домаћег жанровског романа (Пекићево „Беснило“ у читању тандема Шили-Лијешевић) и амбициозно читање култног Чеховљевог комада (Нешковићев „Галеб“). Други, ризичнији „пол“ репертоарске димензије представљају на убедљив начин, интелигентно упризорење нове драме врхунског писца из региона (Матишичеви „Људи од воска“, режија Вање Алача), и , као најновије а можда најважније, појава критички ангажованог и потресног комада „Изузети“ Ђорђа Петровића на тему несталих новорођенчади, у стилски сведеној и изражајно монолитној поставци Мие Кнежевић. Наравно, програм који у овом часу демонстрирају Сомборци не може бити никаква врста рецепта – сваки театар би се на посебан начин требао суочити са питањем сопственог (репертоарског) идентитета. А тиме, наравно, и са сопственим гледалиштем. Отуда се, можда, читава „реперторска проблематика“ може поентирати питањем које изриче поменута редитељка Миа Кнежевић у програму представе „Изузети“: „Да ли смо ми људи које истина о нашим најтананијим егзистенцијалним питањима занима или не занима?“
Светислав Јованов