PRIČA O SUDBINI „Riba zvana gaovica”, Đorđo Sladoje

Postoji izreka da je imaginacija božanskog porekla, i da se bez nje u književnosti ne može stvoriti ništa veliko. Njome izdašno obdaren i vođen, Đorđo Sladoje prihvatio se u svom novom romanu gaovice, ribe koja živi u ponornicama koje teku kraškim poljima Hercegovine. Ihtiolozi, semiotičari i naratolozi dugo su i uzaludno pokušavali da pronađu tajnu vezu između gaovice sa jedne strane i književnosti i književnika sa druge, kaže pripovedač u romanu otpočinjući  poigravanje. 

Čemu se i baviti tom tajnom vezom, i svrstavati se u pomenute zaludnike; uostalom, ako se samo prisetimo kako se Gogoljev nos već dva stoleća voza kočijom po Nevskom prospektu, zašto ne bi i gaovica, poglavito kad je  hercegovačka, podizala nemoćne i klonule, činila čudesa koja pisac navodi. Ali ono što treba svakako   pomenuti je to da gaovica neprestano pogoni naraciju i povezuje sve obilje građe romana o kome je reč.  Iz simboličkih potencijala pojma gaovica, pak, za početak valja izdvojiti ono da ova vrsta opstaje samo u čistoj životnoj sredini, te da joj je opstanak ugrožen usled planetarne zagađenosti; ovo sitno i žilavo stvorenje, kako knjiga odmiče, sve više podseća na čoveka, osobito hercegovačkog.   

Pojedini fragmenti nesvakidašnje knjige „Riba zvana gaovica” daju se prepoznati kao autobiografski, ali ovaj roman širokog zahvata u celosti je ponajpre autobiografija o našem narodu. Pisac nas preko fantastičnih priča, satiričnih prikaza, dokumentarnih, esejističkih i autopoetičkih zapisa, vodi kroz srednji vek ali i kroz vreme raspada poslednje Jugoslavije, i godine nedavne prošlosti koja još traje; priča se odvija i na vladarskim dvorovima, zalazi u sve najvažnije institucije našeg naroda, pisac pretresa i književnu zajednicu, uvek „kritički nakostrešen prema mediokritetima“. Dakle, reč je o složenoj knjizi obimne građe, o ozbiljnom delu o našoj stvarnosti, koje je istovremeno i zabavno, i predstavlja pravo osveženje u tekućoj romanesknoj produkciji.   

U delu koji je autobiografskog karaktera,  govoreći o sudbini izbeglica koju je podelio sa narodom, u poglavlju „Odlazak u zauvek“ pripovedač kaže: „Ali nije lako ni propasti. Valja se još napatiti. Iako izbjeglice, još uvijek smo i mi ljudi. Mada smo sreli mnoge koji su nam to osporavali.“

Ovde sledi fusnota, i u fusnoti pesma „Lutke”; sa posvetom Emsuri (da kome). Počinje ovako:

„Što ne bi i ti dušo

poput kneginje Nađe

probala sa lutkama

kada već imamo građe

od čoje očajanja

i od kadife stida“

Ovi stihovi su jedno suptilno, i dvostruko, upućivanje na Crnjanskog: najpre na Nađu i Rjepnina, junake „Romana o Londonu”, koji su se obreli, jedva preživljavajući, u egzilu, daleko od svoje Rusije; potom i na sudbinu samog Crnjanskog i njegove supruge, kada su, kao izbeglice u istom Londonu, spasavali goli život prodavajući lutke koje je Vida pravila. 

Ovim intertekstualnim postupkom  (inače uobičajenim za savremeni roman: na kraju, književnost se književnošću napaja) pisac posredno ukazuje i na sopstvenu, mučnu  priču obezdomljenih u kojoj se jednog momenta obreo; smešta je među one u literaturi već znane: njegov udes je po svemu u naše vreme i slučaj velikog dela sveta, piščevo gorko iskustvo je već uknjiženo. Pisac i ne piše knjigu sam, već to čini sa celom svojom kulturom. Zapravo, u romanu deluje svest kako su svi tekstovi fragmenti jednog integralnog štiva.

U nastavku pesme čitamo:

„U svetu koji se i sad

puni svakakvim gadom“;

u ovim stihovima čujemo ođek one jetke izreke Andrićevog Mustafe Madžara, onaj lajtmotiv iz istoimene pripovetke koji glasi: „Svijet je pun gada!“ Ali Sladoje izreku pomera, Mustafa Madžar nije okončana priča: svet se još uvek puni istoga, zlo još nije završilo posao, pisac je to osetio i na svojoj koži. Ako je Mustafa Madžar u trenu ogorčenja dodavao: „I krštenog i nekrštenog!“; Sladoje, preuzimajući dijagnozu o stanju sveta proširuje nalaz iskustvom iz našeg vremena, i kaže  da se svet puni „svakakvim gadom“ (ne samo krstom i nekrstom, kako je opažao Mustafa Madžar).

Intertekstualne vibracije se mogu osetiti na nizu mesta u romanu (da se ne zadržavamo na siluetama drugih Andrićevih likova, koje Sladoje opaža u raznim prilikama): ovo je proza gusta od nanosa života i literature,  te „Ribu zvanu gaovica” treba čitati pažljivo; humor i jezički dragulji su tek jedan od slojeva ovog složenog teksta, a raščitavanje svakog od njih nudi pun čitalački doživljaj.  

Slobodan Mandić