KRITIKA Ispod pokorice stvarnosti

Ocena da je zbirka priča Pogled pod suknju sveta jedno od najboljih proznih ostvarenja protekle godine nije tek laskava konstatacija blagonaklonih kritičara. Spojivši vanredno pripovedačko umeće sa pronicanjem u zaklonjene delove ljudske svesti, Tatjana Janković piše s retkim osećanjem mere koje čini njenu kratku prozu otmenom, a prijemčivom. Posmatrajući život kao „skup mimoilaženjaˮ, a ne kao niz i „nadovezivanje početaka na krajeveˮ, autorka daje uvid i u svoju autopoetiku. Njena zbirka je skup koji objedinjuje i okuplja, a ne puki niz gde se svaka priča samo nadovezuje na prethodnu. Nastavljanje na prethodnike oličeno je, međutim, u nečemu drugom, u stamenoj figuri babe, i senci roditelja koja natkriljuje ćerke. Intimno svedočenje o detinjstvu, devojaštvu i „ženskom životuˮ nadilazi uske okvire lične porodične istorije i postaje univerzalno otkriće čudesnog u tihim i naizgled običnim životima. 

Jedan od najvećih kvaliteta zbirke jeste što žena u prozi Tatjane Janković nije mučenica. Dok je, na primer, u Petrijinom vencu Dragoslava Mihailovića teška i tragična sudbina žene data uz veličanstvenu odu njenoj snazi i nesalomivosti, u novijoj srpskoj književnosti ženska figura neretko je svedena na ulogu žrtve. Suočivši se sa potencijalom tragičnog u sudaru ženskog sa muškim, a posebno sa očekivanjima sredine, autorka nije podlegla pomodnoj potrebi da ženu u tom sudaru neminovno načini gubitnicom. Čak i na izazov prikaza patrijarhalne seoske sredine odgovara slaveći vitalističku energiju sela, a ne sentimentalnim žalom za prošlošću, ili pak mračnom projekcijom seoskog kao nazadnog i destruktivnog. To ne znači da je Pogled pod suknju sveta idealistička vizija žene i njenog mesta u svetu, naprotiv, retke su priče koje u sebi ne kriju bolnu žaoku. Jankovićeva je vešto izbegla da se bol pretvori u gorčinu, preobražajem tužnog u isceljujuće, ali i smešno. Priča o balkanskom ritualu dočekivanja i ispraćanja majstora-vodoinstalatera iznimno je duhovita, što govori o raznolikom tematsko-motivskom repertoaru i tonu zbirke, bez istrajavanja na jednom modusu pripovedanja. 

Pripovedačke minijature, potresne i zanosne, kako ih Mirko Demić opisuje, imaju u sebi nečeg što golica i provocira na izlaženje van okvira, dajući hrabrost da se zaviri pod suknju sveta. Izostaje zato bilo kakav prizvuk moralisanja ili osuđivanja, iako je ženska seksualnost u knjizi obeležena zbunjenošću, stidom i „dignutim nosevimaˮ. U priči „Žena na krugovimaˮ, nema ničeg uzvišenog u vezi s nastavnicom fizičkog, ničeg umetničkog, što znači da se savremena Ema Bovari ne romantizuje i ne pretvara u nešto što nije, kako bi njena nedolična seksualnost delovala prihvatljivije. Naratorka oseća kao važno što je ona „na strani životaˮ, i to postaje težišna tačka cele zbirke. U svojim jezgrovitim, preciznim i nadasve jednostavnim, ljudski toplim zapisima, autorka ublažava potrebu žene da zamišlja stvarni život „negde tamoˮ, kazujući joj, nekada surovo direktno, a nekada majčinski utešno, da je njen pravi život tu, u nesavršenoj i predvidivoj svakodnevici. Da to ne znači nužno dosadu i nesreću potvrđuju one priče u kojima junakinje nisu samo „posmatrači ringišpilaˮ, već se, svesno ili instinktivno, odlučuju za stranu života. 

Džinovska balerina u luna-parku omamljuje one koje osećaju da su udajom ili majčinstvom izgubile svoje „pravo na ringišpilˮ, postavši samo „posmatrači svetaˮ. Još jedna balerina u knjizi, međutim, nudi drugačiju perspektivu. U priči „Otac je stara balerinaˮ ćerka pamti kako otac „nije umeo da izrazi radostˮ. Nezgrapni pokreti tela kriju ples, a mahanje za ispraćaj meku očinsku ljubav. Radost, igra i ljubav postaju tako suštinska obeležja i muškog i ženskog principa, koji se, ako ne uspeju da se prigrle, nikada ne sudaraju napadno i dramatično, već samo – mimoilaze. Izvanredan stil zbirke pruža čitaocu nesumnjivi užitak u tome da bude posmatrač sveta skrivenog pod suknjom. Korak dalje je u pozivu da se ne ostane u takvoj pasivnoj poziciji: delo Tatjane Janković trajni je podsetnik da treba povratiti izgubljeno pravo na ringišpil, pravo na jednostavnu životnu radost, i dostojanstvenu ženstvenost. 

Sanja Perić