PRIČA DNEVNIKA: Od­be­gli ujak

U pra­vi čas; po­ja­vi se baš ka­da je neo­p­ho­dan. Uju­tru sam tr­čao na ši­no­bus, i je­dva če­kao da se iz Zre­nja­ni­na vra­tim; da se nas dvo­ji­ca dru­ži­mo, spa­sa­va­ju­ći ostat­ke da­na. Po­sle ruč­ka da zdi­mi­mo niz se­lo. Na sta­ni­cu, do mli­na, na Ta­miš, na igra­li­šte Rad­nič­kog, su­bo­tom u bi­o­skop; vo­dao sam ga da svo­je to­po­ni­me nje­go­vim pri­su­stvom osve­štam.

Uz nje­ga, lak­še sam pod­no­sio gim­na­zij­ske da­ne; još ne­pri­vik­nut na va­roš.

Po­sle me­sec da­na is­ko­pa­li su pri­li­ku. Mi­lo­še, Mi­nja, zbor; Mi­la da že­ni­mo! Vu­ko­sa­va iz­ne­la pe­če­nje, Mi­nja nas po­zvao na ve­če­ru, da svo­ju ro­di­cu Bo­ja­nu na­šem Mla­đe­nu pred­sta­vi. Do­šli mo­ji ro­di­te­lji, s nji­ma Mi­loš, ne­raz­dvoj­ni sa­tr­pe­znik očev, Mla­đen po­veo me­ne: moj se­strić je po­sle na re­du, po­sti­đi­vao me, ne­ka se pri­vi­ka­va.

Po­se­da­smo, kre­nu­še po­nu­de, po­te­če raz­go­vor.

Ima kod me­ne tih so­be­ti­na, iza­be­ri­te, da se ne sti­ska­te kod Mi­la­na, da vam ni­ko kroz oda­ju ne pro­la­zi, do­da­de Mi­nja po­što se već o mla­den­ci­ma go­vo­ri­lo kao o za­vr­še­noj stva­ri.

Ni­je ni kod nas ti­je­sno, ima Mi­le či­ta­vo pred­so­blje, da se raz­ba­ši, pod­vik­nu otac.

Po­što je glav­no ude­še­no, sta­do­še mla­do­že­nju da zbri­nja­va­ju; va­lja de­cu po­di­za­ti, ku­po­va­ti obu­ću i udž­be­ni­ke, na­bra­ja otac (taj nas sla­bo po­zna­je, kao da s na­ma i ne ži­vi).

U BEK, pred­la­že sta­ri, ta­mo je Pe­ko Vu­lov sme­no­vo­đa!

Ka­kav cr­ni BEK, od­mah­nu Mi­nja; i de­li­ja Mla­đo do No­ve go­di­ne, te­gle­ći smr­znu­te po­lut­ke u kla­ni­ci, sav bi se sde­kao, is­kri­vio, oklem­pa­vio kao Ste­vo Dur­duš, da ga ni maj­ka ro­đe­na ne po­zna! Ne­go, da ga da­mo u „Ra­di­ja­tor“!

Ni­ka­ko, usko­či otac; u liv­ni­ci vre­lo, ne­ma va­zdu­ha, go­re ne­go Vuk­ši na mra­mo­ru!

On­da, u „Udar­nik“.

Naš Mi­le da štri­ka žen­ske ča­ra­pe; ru­gaš li se to?!

Ma da ga skra­si­mo u „Ze­len­go­ri“, da ne pu­tu­je, pa­de na um Mi­lo­šu.

Da is­pod kra­va ki­da ba­le­gu, dok mu oso­ka ne iz­je­de oči kao Pa­ju na­še­mu!

Ni „Ži­to­pro­dukt“ ne is­pa­de bo­lji: ta­mo če­lja­de­tu tek oči iz pa­spa­lja vi­re i mi­go­lje!

On­da Mi­nji pa­de na pa­met pru­ga; da bu­de op­ho­dar: za­met­neš onaj du­gač­ki če­kić o ra­me, i sa­mo s pra­ga na prag kra­češ!

Pa da se iz­gu­bi, u po­lju za­lu­ta, do­če­ka otac; ja sam jed­nom za­ba­sao na mo­joj ro­đe­noj nji­vi, do mra­ka po ku­ku­ru­zu se lo­ma­tao za­po­ma­žu­ći: je­dva gla­vu ži­vu iz­neo!

A šta ako ne bu­de đe­ce, okre­nu pri­ču Mi­loš; on­da je do­sta i da ga da­mo za  se­zon­ca u Še­će­ra­ni: po­sle kam­pa­nje da s na­ma lju­di­ka po se­lu!

Ako ne bu­de bi­lo ti­ća, ne tre­ba se ni že­ni­ti, pre­su­di otac.

Po­la­ko, ne mo­ra Bo­ja­na bi­ti le­dič­na, ni maj­ka joj ni­je bi­la ne­rot­ki­nja, ne­ma joj po ko­me do­ći, bra­ni Mi­nja ro­di­cu, uda­ju vra­ća u op­ti­caj. Ili mo­žda mi­sliš da tre­ba uze­ti onu ko­ja je opro­ba­na; on­da vam eno Bre­na udo­vi­ca!

Opet se gra­ja za­met­nu.

Ne­ka, bra­ćo, la­ga­no, u sa­bo­ru je spas, hla­di Mi­loš si­tu­a­ci­ju svo­jom omi­lje­nom iz­re­kom.

Šta nam ve­li đu­ve­gi­ja naš, tap­šu­ći Mi­la po ple­ći­ma za­te­že Mi­nja svo­ju ži­cu; ka­ko ti se či­ni, ima li ov­de ži­vo­ta?

Pri­go­vo­ra ne­ma, zbri­nja­va­te me sa sva­ke stra­ne; ne­go, va­lja da mi i otac vi­di đe­voj­ku, pa da i on svo­ju re­če: kod nas je ta­kav red!

Ti da je vo­diš na vi­đe­nje, pa da nam je Ste­van vra­ti: ot­kud đu­tu­rum da pro­ce­ni vr­li­ne  đe­vo­jač­ke; kud bi ona tad, osra­mo­će­na. Ni­kud pri­spe­la, ni­ko je vi­še ne bi ni po­gle­dao; ni­kud maj­ci, ne­go da sko­či u Ta­miš!

Ku­ku, vri­snu Vu­ko­sa­va, iz sve gla­ve za­le­le­ka.

La­ga­no­te, po­bo­gu, još ni­je do­tle do­go­re­lo, smi­ru­je Mi­loš ku­ću.

Mla­đen iz­vu­kao ma­ra­mi­cu, bri­še če­lo; krup­ne oči mu se na­di­ma­ju: ba­ca po­gled s jed­no­ga na dru­go, za­ču­đen, kao da se tek uka­za ko smo: pre­va­rio se da nas po­zna­je.

Po­sle dva da­na Mi­le trk­nuo u Zre­nja­nin, da Bje­lo­gr­li­će obi­đe, pa da se ko­li­ko su­tra po­vr­ne. Ali ni­je se vra­tio, kli­snuo je u Go­li­ju ni ne svra­ća­ju­ći kod Vi­do­ja; to­li­ko mu je bi­lo pri­tu­ži­lo.

Pro­vo­da­dži­je ni­su mo­gle da ve­ru­ju; tre­ba­lo im je ne­de­lju da­na da bru­ku pri­me k zna­nju. I od br­đa­na ne­ki la­žu, ta oče­va iz­re­ka osta­la je pod­set­nik na do­ga­đaj ko­ji im je iz­ma­kao.

Raz­u­meo sam da mi je rod naj­vi­še po to­me što je umeo da po­beg­ne iz stva­ri ko­ju su dru­gi sma­tra­li za­vr­še­nom.

S ve­če­ri Mi­loš uze gu­sle u kri­lo; raz­gu­sla­va. Sad će­mo jed­nu sva­tov­sku, na­ja­vlju­je.

Otac us­trep­tao, svi če­ka­mo ko­ju će raz­vu­ći.

Naj­zad oši­nu:

So­ko mr­zi po­lja od pra­ši­ne,

so­ko ne­će ža­bu iz lu­ži­ne,

so­ko tra­ži vi­so­ku li­ti­cu,

so­ko ho­će ti­cu ja­re­bi­cu!

Pa gi­lic­nu gu­da­lom, za­vr­nu us­klič­nik.

Otac ot­sko­či, ka­ta­pul­ti­ran; pa pre­ko vra­ta, ba­ca­ju­ći psov­ke kao pe­tar­de.  

Pi­sao nam je, naš do­bro­že­le­ći, po­što se ože­nio; ja­vljao ka­ko su si­no­vi pri­sti­za­li. 

Sre­li smo se po­sle se­dam le­ta, kod nje­ga u Go­sli­ću, bio sam stu­dent.

Se­ćaš se ka­ko smo te že­ni­li; on, u smeh gro­ho­tom.

Pri­ča ka­ko je po­šao da se kod nas sna­đe, u Ba­na­tu osta­ne; ko­lo­ni­za­ci­ja je pro­pu­šte­na, ali valj­da će se jed­no me­sto na­ći, da se i on me­đu to­li­ke br­đa­ne u rav­ni­ci ti­sne: tu su svi  na­šli ko­ru hle­ba. Da se u tom ma­snom Ba­na­tu oku­ćiš, go­vo­ri­li mu do­ma; opro­baj, ako ne bu­de išlo, Ba­jov ka­men te če­ka.  

Ima­la je oči kao Mi­la­va, kao da se od­jed­nom pri­se­ti.

Lec­nuh se na nje­go­vo po­re­đe­nje, on­da bih da se na­sme­jem, ali osmeh se za­le­di: Mla­đen ne ume da se na­ru­ga ni pod­smeh­ne; bi­ća s ko­ji­ma lju­di is­pod Tro­gla­va ži­ve do­i­sta ima­ju bla­ge  oči pu­ne mi­lo­šte baš kao da uz­vra­ća­ju oni­ma što se o nji­ma sta­ra­ju: opis bi mo­gao bi­ti  sa­mo iz­raz pri­sno­sti. 

Da se sa njom ne­gde za­vu­ći, iz po­ja­te sa si­je­na gle­da­ti ki­šu! Ali ni­sam se za­le­tao; pa još kad uze­še da me za­po­šlja­va­ju! Mo­rao sam tr­kom, da me ne sa­hva­ta­ju!

Si­ti se isme­ja­smo.

Pre­neh mu ka­ko se uz gu­sle pro­čuo. Naš Ra­do­je je ope­van kao bo­jov­nik, Ste­van što se go­lo­ruk  s gor­skom zve­ri u So­mi­ni rvao, a ja sto­ga što sam od đe­voj­ke ute­kao –  pri­me­ći­vao je Mi­le ka­ko nam se ep­ska ži­ca ta­nji. Sa­mo da sta­ri ne ču­je, živ bi se po­jeo. Ne­će ču­ti, re­koh; ni­je stvar do te­be, gu­sle su se okre­nu­le, če­pr­ka­ju po na­šem do­bu.

Slobodan Mandić