POZORIŠNI PUTOPISI Putovanje po sećanjima: Trg pjesnika

U bašti Hotela „Mogren“ pijem kafu s Blagotom Erakovićem, doajenom crnogorske i jugoslovenske pozorišne i televizijske režije, nekadašnjim direktorom Crnogorskog narodnog pozorišta, mojim višedecenijskim prijateljem. Završili smo rad na njegovoj monografiji i sad razgovaramo o sudbini rukopisa u izdanju CNP-a. Volim razgovare s Blagotom, riznicom životne i teatarske mudrosti. Nikšićanin, u ranom detinjstvu Novosađan, student beogradskog Fakulteta dramske umetnosti, reditelj koji je duboke tragove ostavio u teatrima nekadašnje Jugoslavije, karijeru je vezao za Crnu Goru i, naročito, CNP. Tek radeći knjigu o njemu shvatio sam koliko je bogat njegov rediteljski opus. Sa suprugom Oljom, leta provodi u Budvi, odakle pažljivo prati šta rade njegov zet Branislav Žaga Mićunović, reditelj, Radmila Vojvodić, Žagina žena, takođe rediteljka, a poslednjih godina i Veljko Mićunović, Radmilin i Žagin sin, na prethodnom Pozoru ovenčan nagradama za režiju Očeva i oca. Rediteljska porodica!
S Varjom Đukić odlazim na ručak. Prethodno smo dugo šetali kroz Stari grad tražeći duboku hladovinu i mirnu atmosferu u kojoj bismo razgovarali. Sedamo u baštu jedne od konoba. Okružena je debelim kamenim zidovima, a natkrivela gustom lozom.

Varju znam od 1980. i njenog prijemnog ispita na beogradskom FDU. Još tada je plenila talentom, inteligencijom i posebnom vrstom predanosti, a docnije je sve to potvrdila ulogama u Jugoslovenskom dramskom, Dah teatru, Ateljeu 212, Centru za kulturnu dekontaminaciju… Dobila je Zlatnu pulsku arenu za debitantsku ulogu u Varioli veri Gorana Markovića. Onda se vratila u Crnu Goru. Danas je jedan od stožera repertoara CNP-a, a njena Knjižara „Karver“ kultno je mesto gde se na literarnim večerima, tribinama i festivalima književnosti okuplja intelektualna i umetnička elita regiona i Evrope.
Jedemo salatu od hobotnice sa sirom iz ulja, pijuckamo vino i ne pričamo o večerašnjem programu. A i zašto bismo? Već smo se „ispričali“ praveći Varjinu knjigu San na javi: o teatru s ovog kraja svijeta. Ovi razgovori i naša dopisivanja trajali su bezmalo dve godine, a rezultat je centralni deo monografije na koju sam, kao urednik i Varjin sagovornik, ponosan. Pričamo o njenom unuku i njenim sinovima, o planovima za novu pozorišnu sezonu, o „Karveru“, ali i o knjizi o Egonu Savinu, dobitniku Nagrade „Dejan Mijač“, koju upravo završavam. U jednom času prilazi nam nepoznata žena i Varji se obraća na engleskom. Hvali Varjinu decentnu eleganciju koja, veli, odgovara negovanom francuskom ukusu. Varja se blago osmehuje i zahvaljuje na komplimentima, a ja strankinji kažem da je, uz sve to, Varja i izvanredna glumica.

Predveče, pre no što smo otišli na Trg pjesnika, pijemo kafu na malenom trgu nadomak pozornice između crkava. Nakada davno, kad je u Budvi zatvoren legendarni kafe „Godo“, na ovom trgiću su se okupljali gosti i učesnici Festivala, a odmah tu, u crkvi Santa Maria in Punta sada je u toku izložba slika Petra Lubarde. Pridružuje nam se Janko Ljumović, teatrolog i profesor cetinjske Akademije, moderator večerašnjeg razgovora. Temeljno se pripremio. Objašnjava strukturu razgovora. Nema potrebe. Znamo koliko je odgovoran, temeljan, da je pažljivo pročitao Varjinu knjigu i o njoj izvanredno pisao, a odlično zna Varjin opus i moj dosadašnji rad.
Tek tada, u spokoju malenog starogradskog trga, lišenog buke i besa aktuelnog budvanskog turizma, zahvaljujući Varji i Janku te njihovoj posvećenosti i usredsređenosti na teme koje se tiču kulture i pozorišta, kao i zbog zračenja Lubardinih slika, prepoznajem atmosferu nekadašnjeg Grada teatra. Napokon znam da sam na pravom mestu. Da ovde još uvek, uprkos svemu, postoje značajni i važni tragovi umetnosti koje nije zatrla investitorska pomama i zakoni tržišta. Ohrabren ovim saznanjem, odlizam na Trg. Tamo nas čeka Svetlana Ivanović, glavna urednica programa, koja već godinama uspeva da očuva duh Grada teatra.
Publika Trga pjesnika ne kupuje ulaznice, gledaoci mogu da sednu ali i da stojeći slušaju govrnike. Prisustvo gledalaca je zapravo jedini kriterijum uspešnosti programa. Sudeći po brojnosti publike i činjenici da su mnogi prolaznici zastali da bi čuli ono što smo Varja, Janko i ja govorili, naš program je bio uspešan.
Sutradan iz aviona posmatram panoramu budvanske rivijere. Poleteli smo u predviđenom terminu. Znači, za manje od sata slećemo na Surčin. 

Aleksandar Milosavljević