ПОЗОРИШНИ ПУТОПИСИ Путовање по сећањима: Трг пјесника

У башти Хотела „Могрен“ пијем кафу с Благотом Ераковићем, доајеном црногорске и југословенске позоришне и телевизијске режије, некадашњим директором Црногорског народног позоришта, мојим вишедеценијским пријатељем. Завршили смо рад на његовој монографији и сад разговарамо о судбини рукописа у издању ЦНП-а. Волим разговаре с Благотом, ризницом животне и театарске мудрости. Никшићанин, у раном детињству Новосађан, студент београдског Факултета драмске уметности, редитељ који је дубоке трагове оставио у театрима некадашње Југославије, каријеру је везао за Црну Гору и, нарочито, ЦНП. Тек радећи књигу о њему схватио сам колико је богат његов редитељски опус. Са супругом Ољом, лета проводи у Будви, одакле пажљиво прати шта раде његов зет Бранислав Жага Мићуновић, редитељ, Радмила Војводић, Жагина жена, такође редитељка, а последњих година и Вељко Мићуновић, Радмилин и Жагин син, на претходном Позору овенчан наградама за режију Очева и оца. Редитељска породица!
С Варјом Ђукић одлазим на ручак. Претходно смо дуго шетали кроз Стари град тражећи дубоку хладовину и мирну атмосферу у којој бисмо разговарали. Седамо у башту једне од коноба. Окружена је дебелим каменим зидовима, а наткривела густом лозом.

Варју знам од 1980. и њеног пријемног испита на београдском ФДУ. Још тада је пленила талентом, интелигенцијом и посебном врстом преданости, а доцније је све то потврдила улогама у Југословенском драмском, Дах театру, Атељеу 212, Центру за културну деконтаминацију… Добила је Златну пулску арену за дебитантску улогу у Вариоли вери Горана Марковића. Онда се вратила у Црну Гору. Данас је један од стожера репертоара ЦНП-а, а њена Књижара „Карвер“ култно је место где се на литерарним вечерима, трибинама и фестивалима књижевности окупља интелектуална и уметничка елита региона и Европе.
Једемо салату од хоботнице са сиром из уља, пијуцкамо вино и не причамо о вечерашњем програму. А и зашто бисмо? Већ смо се „испричали“ правећи Варјину књигу Сан на јави: о театру с овог краја свијета. Ови разговори и наша дописивања трајали су безмало две године, а резултат је централни део монографије на коју сам, као уредник и Варјин саговорник, поносан. Причамо о њеном унуку и њеним синовима, о плановима за нову позоришну сезону, о „Карверу“, али и о књизи о Егону Савину, добитнику Награде „Дејан Мијач“, коју управо завршавам. У једном часу прилази нам непозната жена и Варји се обраћа на енглеском. Хвали Варјину децентну елеганцију која, вели, одговара негованом француском укусу. Варја се благо осмехује и захваљује на комплиментима, а ја странкињи кажем да је, уз све то, Варја и изванредна глумица.

Предвече, пре но што смо отишли на Трг пјесника, пијемо кафу на маленом тргу надомак позорнице између цркава. Накада давно, кад је у Будви затворен легендарни кафе „Годо“, на овом тргићу су се окупљали гости и учесници Фестивала, а одмах ту, у цркви Санта Мариа ин Пунта сада је у току изложба слика Петра Лубарде. Придружује нам се Јанко Љумовић, театролог и професор цетињске Академије, модератор вечерашњег разговора. Темељно се припремио. Објашњава структуру разговора. Нема потребе. Знамо колико је одговоран, темељан, да је пажљиво прочитао Варјину књигу и о њој изванредно писао, а одлично зна Варјин опус и мој досадашњи рад.
Тек тада, у спокоју маленог староградског трга, лишеног буке и беса актуелног будванског туризма, захваљујући Варји и Јанку те њиховој посвећености и усредсређености на теме које се тичу културе и позоришта, као и због зрачења Лубардиних слика, препознајем атмосферу некадашњег Града театра. Напокон знам да сам на правом месту. Да овде још увек, упркос свему, постоје значајни и важни трагови уметности које није затрла инвеститорска помама и закони тржишта. Охрабрен овим сазнањем, одлизам на Трг. Тамо нас чека Светлана Ивановић, главна уредница програма, која већ годинама успева да очува дух Града театра.
Публика Трга пјесника не купује улазнице, гледаоци могу да седну али и да стојећи слушају говрнике. Присуство гледалаца је заправо једини критеријум успешности програма. Судећи по бројности публике и чињеници да су многи пролазници застали да би чули оно што смо Варја, Јанко и ја говорили, наш програм је био успешан.
Сутрадан из авиона посматрам панораму будванске ривијере. Полетели смо у предвиђеном термину. Значи, за мање од сата слећемо на Сурчин. 

Александар Милосављевић