POSTAPOKALIPTIČKA FILOZOFIJA (2) Suza zamrznuta na obrazu
Snažno, kao nezaustavljivo koplje hitnuto rukom moćnog Ahila put širom otvorenog neba, dok
još hitro leti ka cilju, u jednom lucidnom trenutku shvata da neće uspeti.
Naime, što brže juri, sve bliže meti, ona se sve više udaljava. Protivilo se to svakom poznatom zakonu fizike, društva i prirode, a čak bi se i onaj veselnik Zenon namrštio (ili nasmejao?) kada bi shvatio da ni njegova strela, ni zec a kamoli kornjača nikad do odredišta nisu pristigli i neće pristići. Možda bi pomogla suza zamrznuta na obrazu, suza koja bi bila zaustavljena u vremenu i omogućila da strela ipak nekako stigne do kraja (ne)predviđenog puta?
Ali ta suza nije htela da kane, a onaj Bog koji mu je bio znan i blizak iz tolikih knjiga koje je o njemu pročitao nije smatrao da treba da mu pomogne, a moguće da njega i njegovu nevolju nije ni primetio jer je baš taj Bog bio nemerljivo velik, a on tek čestica, trun nevidljiv na širokom i blještavo obasjanom putu. (Bio je to onaj isti Bog koji ne misli i ne deluje linearno. Onaj Bog koji nije imao vremena da sagleda sudbinu pojedinca jer, postojalo je toliko mnoštvo drugih stvari i stvorenja o kojima je trebalo misliti Odjednom. A čak i Bog zna da postoji granica koja deli moguće od nemogućeg.) Kada je jutro sinulo, već je zaboravio onaj kratki tren otkrovenja, i sa osmehom je nastavio svoj put ne shvatajući koliko je on zaludan.
Đorđe Pisarev
