ПОСТАПОКАЛИПТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА (2) Суза замрзнута на образу
Снажно, као незаустављиво копље хитнуто руком моћног Ахила пут широм отвореног неба, док
још хитро лети ка циљу, у једном луцидном тренутку схвата да неће успети.
Наиме, што брже јури, све ближе мети, она се све више удаљава. Противило се то сваком познатом закону физике, друштва и природе, а чак би се и онај веселник Зенон намрштио (или насмејао?) када би схватио да ни његова стрела, ни зец а камоли корњача никад до одредишта нису пристигли и неће пристићи. Можда би помогла суза замрзнута на образу, суза која би била заустављена у времену и омогућила да стрела ипак некако стигне до краја (не)предвиђеног пута?
Али та суза није хтела да кане, а онај Бог који му је био знан и близак из толиких књига које је о њему прочитао није сматрао да треба да му помогне, а могуће да њега и његову невољу није ни приметио јер је баш тај Бог био немерљиво велик, а он тек честица, трун невидљив на широком и бљештаво обасјаном путу. (Био је то онај исти Бог који не мисли и не делује линеарно. Онај Бог који није имао времена да сагледа судбину појединца јер, постојало је толико мноштво других ствари и створења о којима је требало мислити Одједном. А чак и Бог зна да постоји граница која дели могуће од немогућег.) Када је јутро синуло, већ је заборавио онај кратки трен откровења, и са осмехом је наставио свој пут не схватајући колико је он залудан.
Ђорђе Писарев
