PETAR MATOŠEVIĆ, DIRIGENT: Lepota jednostavnosti

Ovaj uzbudljiv komad za mešoviti hor, dvoje orgulja, gudački kvartet, dvoje zvona, četiri trube i vizantijske pojce udružio je Hor Škole crkvenog pojanja „Sveti Jovan Damaskin” i studente Akademije umetnosti iz Novog Sada, Fakulteta muzičke umetnosti iz Beograda, Konzervatorijuma “Đuzepe Tartini” iz Trsta i Konzervatorijuma “Benedeto Marčelo” iz Venecije, a o recepciji i „Antena“ i njihovog izvođenja najbolje govore višeminutne stojeće ovacije na oba koncerta. Velike zasluge za ovakav prijem dela novosadske kompozitorke pripadaju i mladom hrvatskom dirigentu Petru Matoševiću, negdašnjem studentu tršćanskog konzervatorijuma, koji danas s velikim uspehom deluje diljem regiona – uostalom, već u Istri ima i svoj festival klasične muzike „San ljetnih noći“. I, da, nešto još veoma važno: vojvođanski je, tačnije sečanjski zet. 

– Kada sam prvi put otvorio partituru „Antena“, sve je naizgled bilo jednostavno, sve jasno – otkriva nam maestro Matošević. – I upravo se tu krio moj najveći strah. Jer iz prethodnih iskustava sam naučio da najklomplikovanije stvari dolaze iz jednostavnosti. Baš kao što je i najlepše  često ono najjednostavnije. 

 Kakav je potom bio pristup „Antenama”?

– Svaku partituru posmatram najpre kao sliku. Jednostavno zamišljam kako to zvučno platno diše,  šta se na njemu sve dešava, koje ga boje odlikuju... I „Antene“ su u tom smislu za mene bile potpuno novi svet, tim pre što pre prvog susreta s partiturom nisam imao bilo kakvu prethodnu referencu, snimak, bilo šta. Budući da u delu mešoviti hor počinje isonom, najpre mi se ukazao mir, a potom je bilo interesantno posmatrati kako se kroz njega kreću orgulje, pa trube, onda zvona, pa ti u vidokrug ulazi mali muški hor koji izvodi vizantijske napeve, a onda još i gudački kvartet... Već samo udružiti hor i četiri trube dovoljno je apstraktno za nekog sa klasičnim dirigentskim obrazovanjem i klasičnom pripre- mom, a kamoli kada tome dodaš još orgulje, koje imaju svaka svoj svet,  o pojcima da i ne govorim. Međutim, tada mi je postalo jasno da je ideja ovog notnog materijala i bila stvaranje sklada njih svih zajedno, ali sa jasnim naznakama da se u toj harmoniji – individua ne sme izgubiti.  I da delo treba da potakne svakog ko ga sluša .

 Da li je mogućnost direktne saradnje sa kompozitorom čije se delo izvodi za dirigenta olakšavajuća ili komplikujuća okolnost?

– Moja iskustva na tom polju su svakakva, jer je imati kompozitora pored sebe dok pripremaš njegovo delo, odnosno imati ga u samom procesu rada, zaista dvosekli mač. Naime, dok stojim ispred ansambla, ja delo čujem na jedan način, a osoba koja sedi desetak metara iza mene i autor je datog dela, često čuje izvođenje totalno drugačije. I sad, ako dotični kompozitor ima čvrste ideje koje nameće i od kojih ne odustaje, dok dirigent ima potpuno drugu viziju, neretko su rezultat sukob, problemi, pa u krajnjem i izvođenje na ne baš željenom nivou. S druge pak strane, prisustvo kompozitora može biti veliki benefit, jer se u direktnoj komunikaciji mogu do detalja razjasniti sve pojedinosti kompozicije. Imao sam tu sreću da smo se kompozitorka Aleksandra Vrebalov i ja od prvog dana „našli”, odnosno ona je prihvatila moje ideje i to kako sam interpretirao njene vizije. Uostalom, „Antene“ zaista ostavljaju puno prostora izvođačima i mada je Aleksandra uvek bila tu uz nas i davala nam zlata vredne savete, ti saveti nikada nisu bili „s visine”, već usmereni upravo kao detaljima kojima je cilj postizanje onoga što smo oboje tražili od izvođača. Zato je rad sa kompozitorom kao što je Aleksandra Vrebalov blagoslov, jer kroz njega i mi kao interpretatori rastemo.

 U kojoj meri je za dirigenta, čije su obrazovanje i dosadašnja karijera građeni pre svega na delima drugih epoha, savremena kompozicija poput „Antena” izazovna? 

- Ovakav koncept je za današnje izvođače, pa tako i za nas dirigente, rekao bih oslobađajući. Jer, bez obzira na to koliko muzika, koja je komponovana u ovo naše vreme, sadržala informacija iz nekih pređašnjih epoha, od nota i njihovog trajanja pa nadalje,  delo kao što su „Antene” zapravo je moguće izvesti na puno načina. E, onda nam u tom svetlu kultura koju smo stekli kroz obrazovanje i karijeru, ali i neko životno i izvođačko iskustvo, mogu pomoći da proniknemo u prostor tih višestrukih mogućnosti, unutar kojih onda po instinktu, muzikalnosti, svetonazoru... biramo način na koji ćemo datu kompoziciju interpretirati. 

 Ishodište je još samo jedno u nizu novih iskustava ili..?

-   Tokom školovanja doživljavate zvuk na jedan način. A onda se suočite sa „Antenama“, koje su mene lično „naterale“ na valorizaciju svake note u tom prostoru - crkvenom - gde zvuk ide puno sporije. Naime, kako je današnji život neuporedivo brži no što je bio pre 50 ili 100 godina, a da i ne govorimo o vremenu pre dva, tri veka, takva je danas i percepcija zvuka. Mi smo danas naviknuti na to da dobijemo informaciju odmah – aha, to je taj zvuk - brzo sve procesuiramo i idemo dalje. A u „Antenama“ imate deonica gde zvuk „dugo putuje“ i kao slušalac zapravo imate sasvim dovoljno vremena, naravno ako se prepustite, da vas takav zvuk potpuno ispuni. Stoga ću novim projektima, na kojima ću raditi, ubuduće pristupati sa realno promenjenim doživljajem same akustike. I većim strpljenjem, odnosno pojačanom senzibilnošću prema vremenu koje je potrebno da  svaki ton zaista dopre do današnjeg slušaoca.

Miroslav Stajić