ПЕТАР МАТОШЕВИЋ, ДИРИГЕНТ: Лепота једноставности

Овај узбудљив комад за мешовити хор, двоје оргуља, гудачки квартет, двоје звона, четири трубе и византијске појце удружио је Хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” и студенте Академије уметности из Новог Сада, Факултета музичке уметности из Београда, Конзерваторијума “Ђузепе Тартини” из Трста и Конзерваторијума “Бенедето Марчело” из Венеције, а о рецепцији и „Антена“ и њиховог извођења најбоље говоре вишеминутне стојеће овације на оба концерта. Велике заслуге за овакав пријем дела новосадске композиторке припадају и младом хрватском диригенту Петру Матошевићу, негдашњем студенту тршћанског конзерваторијума, који данас с великим успехом делује диљем региона – уосталом, већ у Истри има и свој фестивал класичне музике „Сан љетних ноћи“. И, да, нешто још веома важно: војвођански је, тачније сечањски зет. 

– Када сам први пут отворио партитуру „Антена“, све је наизглед било једноставно, све јасно – открива нам маестро Матошевић. – И управо се ту крио мој највећи страх. Јер из prеthodnih искустава сам научио да најкломпликованије ствари долазе из једноставности. Баш као што је и најлепше  често оно најједноставније. 

 Какав је потом био приступ „Антенама”?

– Сваку партитуру посматрам најпре као слику. Једноставно замишљам како то звучно платно дише,  шта се на њему све дешава, које га боје одликују... И „Антене“ су у том смислу за мене биле потпуно нови свет, тим пре што пре првог сусрета с партитуром нисам имао било какву prеthodnu референцу, снимак, било шта. Будући да у делу мешовити хор почиње исоном, најпре ми се указао мир, а потом је било интересантно посматрати како се кроз њега крећу оргуље, па трубе, онда звона, па ти у видокруг улази мали мушки хор који изводи византијске напеве, а онда још и гудачки квартет... Већ само удружити хор и четири трубе довољно је апстрактно за неког са класичним диригентским образовањем и класичном припре- мом, а камоли када томе додаш још оргуље, које имају свака свој свет,  о појцима да и не говорим. Међутим, тада ми је постало јасно да је идеја овог нотног материјала и била стварање склада њих свих заједно, али са јасним назнакама да се у тој хармонији – индивидуа не сме изгубити.  И да дело треба да потакне сваког ко га слуша .

 Да ли је могућност директне сарадње са композитором чије се дело изводи за диригента олакшавајућа или компликујућа околност?

– Моја искуства на том пољу су свакаква, јер је имати композитора поред себе док припремаш његово дело, односно имати га у самом процесу рада, заиста двосекли мач. Наиме, док стојим испред ансамбла, ја дело чујем на један начин, а особа која седи десетак метара иза мене и аутор је датог дела, често чује извођење тотално другачије. И сад, ако дотични композитор има чврсте идеје које намеће и од којих не одустаје, док диригент има потпуно другу визију, неретко су резултат сукоб, проблеми, па у крајњем и извођење на не баш жељеном нивоу. С друге пак стране, присуство композитора може бити велики бенефит, јер се у директној комуникацији могу до детаља разјаснити све појединости композиције. Имао сам ту срећу да смо се композиторка Александра Вребалов и ја од првог дана „нашли”, односно она је прихватила моје идеје и то како сам интерпретирао њене визије. Уосталом, „Антене“ заиста остављају пуно простора извођачима и мада је Александра увек била ту уз нас и давала нам злата вредне савете, ти савети никада нису били „с висине”, већ усмерени управо као детаљима којима је циљ постизање онога што смо обоје тражили од извођача. Зато је рад са композитором као што је Александра Вребалов благослов, јер кроз њега и ми као интерпретатори растемо.

 У којој мери је за диригента, чије су образовање и досадашња каријера грађени пре свега на делима других епоха, савремена композиција попут „Антена” изазовна? 

- Овакав концепт је за данашње извођаче, па тако и за нас диригенте, рекао бих ослобађајући. Јер, без обзира на то колико музика, која је компонована у ово наше време, садржала информација из неких пређашњих епоха, од нота и њиховог трајања па надаље,  дело као што су „Антене” заправо је могуће извести на пуно начина. Е, онда нам у том светлу култура коју смо стекли кроз образовање и каријеру, али и неко животно и извођачко искуство, могу помоћи да проникнемо у простор тих вишеструких могућности, унутар којих онда по инстинкту, музикалности, светоназору... бирамо начин на који ћемо дату композицију интерпретирати. 

 Исходиште је још само једно у низу нових искустава или..?

-   Током школовања доживљавате звук на један начин. А онда се суочите са „Антенама“, које су мене лично „натерале“ на валоризацију сваке ноте у том простору - црквеном - где звук иде пуно спорије. Наиме, како је данашњи живот неупоредиво бржи но што је био пре 50 или 100 година, а да и не говоримо о времену пре два, три века, таква је данас и перцепција звука. Ми смо данас навикнути на то да добијемо информацију одмах – аха, то је тај звук - брзо све процесуирамо и идемо даље. А у „Антенама“ имате деоница где звук „дуго путује“ и као слушалац заправо имате сасвим довољно времена, наравно ако се препустите, да вас такав звук потпуно испуни. Стога ћу новим пројектима, на којима ћу радити, убудуће приступати са реално промењеним доживљајем саме акустике. И већим стрпљењем, односно појачаном сензибилношћу према времену које је потребно да  сваки тон заиста допре до данашњег слушаоца.

Мирослав Стајић