PEŠAČKA ZONA: MEMOPRIČE Nepostojano ja

Sigurno da nije neuobičajeno ni iznenađujujuće da postoji velika mogućnost da čovek nikad ne sazna ko je. Kao što gotovo po pravilu drugi prisvajaju pravo da nekome neprestano govore ko je i šta je. Zar ne? 
Ako se hirovitom igrom životne sudbine ili pukom srećom desi da taj neko dugo poživi onda će bar milion puta čuti ko je i šta je.
Na kraju uopšte i neće znati ko je, jer svako će mu reći nešto drugo o tome ko on zapravo jeste.
Uostalom, i on sam je više nego sklon, nestalan i prevrtljiv, neprekidnoj promeni mišljenja o tome ko je i ko bi mogao da bude.
Pretpostavimo da u ovom jedinstvenom trenutku želi da sebe prikaže u izvesnom najlepšem svetlu, sa oreolom sveca. Naravno da ga to zabavlja, naravno da ga to zavodi, ali, po prirodi skeptičan, sumnja jer je siguran da su sve autobiografije u mnogo čemu uvek lažne. Očigledno, jer je potpuno siguran da može da napiše svoj životopis koji će ga prikazati kao anđela, kao potpuno idilično biće, kao što je potpuno siguran da može da napiše neki sasvim drugačiji životopis koji će ga prikazati kao demona.
A sve će biti istinito i sve će biti lažno, kao što je i sve i istinito i lažno.
Ako je tako?
Povezivati nizove reči malterom slabašnog pamćenja, voditi dnevnik sitnih obračuna iz prošlosti ili sadašnjosti, praviti inventar kalkulacija i loše sabranih računa, slikati intimu prekih pogleda, banalnih prevara, obmana, lukavosti, lažljivosti, kao beskrajnu traku kotrljanja po trotoarima preživljavanja, ima li smisla?
Ikakvog smisla, osim kao podatan materijal za pokazne vežbe budućih psiholoških istraživača, ili kao nepotrebna i sumnjiva studija koja vrvi nekim osobama prozeblih duša, u kojoj pod staklom uvećanja traje život bez herojstva.
Samo zato želi da otkrije neprimetne stvari, apsolutno beznačajne i zaboravljene u nekom magacinu prošlosti, bezbrojne sitnice koje su bojile te nekadašnje dane, potisnutene i zaturene pod strehom zaborava, želi da sve to ponovo opiše i imenuje.
Samo zato, jer nije svaki dan dokoni golub na Trgu slobode, nisu svi dani istorijski, novogodišnja i božićna slavlja.
Nisam, zaboga, pomišlja, svaki dan heroj preokreta.
Zaista, šta je ostalo na tom životnom poprištu „velikih bitaka“, osim nerazumljivih problema, takozvanih sitnica, beznačajnih i bezrazložnih strasti, zaludnih pregnuća, taština nad taštinama, neprimetnosti, obesmišljenih razgovora, krivotvorenih gesta i slučajnih pokreta koje uporno spitaju ulični čistači mlazevima vode?
Svi to sve zaborave.
Čak i on koji se hrani malim važnostima. I samo zato bi da kaže kako svi zaslužujemo orden prvog stepena za zaborav.
Te godine, zaogrnut zabludama, toliko si uplašen da jedva možeš da spustiš desnu nogu pre leve, toliko si svestan vlastitih slabosti.
Ali, tog jutra delovaćeš odlučno, uveravaćeš sebe da hrabro koračaš novosadskim neravnim asfaltom, naoružan kartom Grada, sa Dnevnikom, prepunim zaokruženih oglasa o iznajmljivanju soba, u ruci, popećeš se stepenicama, ko zna iz kojih razloga izbegavajući lift, sve do šestog sprata zgrade u ulici Žarka Vasiljevića, izaći ćeš na zaravnjeni krov nalik velikom platou i pozvoniti na vrata stana u potkrovlju.
Nećeš uspeti da pogledaš, sa te za tebe neobične visine,  neravni pejzaž krovova i dimnjaka, tek krajičkom oka uhvatićeš obrise drveća koje je poprimalo prve tragove žute boje, nećeš obratiti pažnju na gugutke, na te kumrijice, poređene po obodu, a vrata će se otvoriti i neka pomalo pogurena žena, starica rekao bi, sa mutnim staklima naočara na vrh nosa, zapitaće te prilično odsečno, možda čak i osorno, Ko si ti?
Reći ću Vam, sve ću objasniti, zvao sam telefonom, i već ćeš se zbunjen naći unutar tog malenog stana u potkrovlju, sedećeš za stolom, slušati udaljene glasove grada, otkucaje zidnog sata, a pred tobom će se hladiti kafa, koja je tako nalikovala crnoj zašećerenoj vodi.    
Ti si neki filozof, a ne, to je samo fakultet, fakultet je filozofski, pisac si kažeš, pišeš pesme, ne, kako ne, volim da čitam, vidi, moj pokojni muž je obožavao pesnike, šteta što nisi pesnik, sigurno si čitao Jesenjina, Majakovskog, Rakića, Šantića, klimaš glavom, obožavao je poeziju, koja lepota, koja pravda, koja istina, pa šta onda ti pišeš, priče, kakve priče, ima li u njima istine, pravde, života, suza, ljubavi ili tek tako trošiš mastilo i arčiš hartiju, pa ne, pa kako se tako mlad usuđuješ da pišeš o životu, a ne znaš ko si.
Međutim, tog dana rane jeseni, moći ćeš svom nepostojanom jada dodaš smislenu i čvrstu odrednicu, moći ćeš u danima koji slede da kažeš kako si podstanar Novog Sada.
U danima koji slede slušaćeš dozivanje gugutki, životne priče gazdarice, udare vetra u prozore, skupljati opalo lišće koje će se gomilati na ravnom krovu i besomučno udarati po poluispravnoj pisaćoj mašini. I čekati da čuješ svoje novosadsko ime.
Bejaše to ta porozna godina, prvi novosadski mesec i beše dan drugi. 

Franja Petrinović