ПЕШАЧКА ЗОНА: МЕМОПРИЧЕ Непостојано ја

Сигурно да није неуобичајено ни изненађујујуће да постоји велика могућност да човек никад не сазна ко је. Као што готово по правилу други присвајају право да некоме непрестано говоре ко је и шта је. Зар не? 
Ако се хировитом игром животне судбине или пуком срећом деси да тај неко дуго поживи онда ће бар милион пута чути ко је и шта је.
На крају уопште и неће знати ко је, јер свако ће му рећи нешто друго о томе ко он заправо јесте.
Уосталом, и он сам је више него склон, несталан и превртљив, непрекидној промени мишљења о томе ко је и ко би могао да буде.
Претпоставимо да у овом јединственом тренутку жели да себе прикаже у извесном најлепшем светлу, са ореолом свеца. Наравно да га то забавља, наравно да га то заводи, али, по природи скептичан, сумња јер је сигуран да су све аутобиографије у много чему увек лажне. Очигледно, јер је потпуно сигуран да може да напише свој животопис који ће га приказати као анђела, као потпуно идилично биће, као што је потпуно сигуран да може да напише неки сасвим другачији животопис који ће га приказати као демона.
А све ће бити истинито и све ће бити лажно, као што је и све и истинито и лажно.
Ако је тако?
Повезивати низове речи малтером слабашног памћења, водити дневник ситних обрачуна из прошлости или садашњости, правити инвентар калкулација и лоше сабраних рачуна, сликати интиму преких погледа, баналних превара, обмана, лукавости, лажљивости, као бескрајну траку котрљања по тротоарима преживљавања, има ли смисла?
Икаквог смисла, осим као податан материјал за показне вежбе будућих психолошких истраживача, или као непотребна и сумњива студија која врви неким особама прозеблих душа, у којој под стаклом увећања траје живот без херојства.
Само зато жели да открије неприметне ствари, апсолутно безначајне и заборављене у неком магацину прошлости, безбројне ситнице које су бојиле те некадашње дане, потиснутене и затурене под стрехом заборава, жели да све то поново опише и именује.
Само зато, јер није сваки дан докони голуб на Тргу слободе, нису сви дани историјски, новогодишња и божићна славља.
Нисам, забога, помишља, сваки дан херој преокрета.
Заиста, шта је остало на том животном попришту „великих битака“, осим неразумљивих проблема, такозваних ситница, безначајних и безразложних страсти, залудних прегнућа, таштина над таштинама, неприметности, обесмишљених разговора, кривотворених геста и случајних покрета које упорно спитају улични чистачи млазевима воде?
Сви то све забораве.
Чак и он који се храни малим важностима. И само зато би да каже како сви заслужујемо орден првог степена за заборав.
Те године, заогрнут заблудама, толико си уплашен да једва можеш да спустиш десну ногу пре леве, толико си свестан властитих слабости.
Али, тог јутра деловаћеш одлучно, увераваћеш себе да храбро корачаш новосадским неравним асфалтом, наоружан картом Града, са Дневником, препуним заокружених огласа о изнајмљивању соба, у руци, попећеш се степеницама, ко зна из којих разлога избегавајући лифт, све до шестог спрата зграде у улици Жарка Васиљевића, изаћи ћеш на заравњени кров налик великом платоу и позвонити на врата стана у поткровљу.
Нећеш успети да погледаш, са те за тебе необичне висине,  неравни пејзаж кровова и димњака, тек крајичком ока ухватићеш обрисе дрвећа које је попримало прве трагове жуте боје, нећеш обратити пажњу на гугутке, на те кумријице, поређене по ободу, а врата ће се отворити и нека помало погурена жена, старица рекао би, са мутним стаклима наочара на врх носа, запитаће те прилично одсечно, можда чак и осорно, Ко си ти?
Рећи ћу Вам, све ћу објаснити, звао сам телефоном, и већ ћеш се збуњен наћи унутар тог маленог стана у поткровљу, седећеш за столом, слушати удаљене гласове града, откуцаје зидног сата, а пред тобом ће се хладити кафа, која је тако наликовала црној зашећереној води.    
Ти си неки филозоф, а не, то је само факултет, факултет је филозофски, писац си кажеш, пишеш песме, не, како не, волим да читам, види, мој покојни муж је обожавао песнике, штета што ниси песник, сигурно си читао Јесењина, Мајаковског, Ракића, Шантића, климаш главом, обожавао је поезију, која лепота, која правда, која истина, па шта онда ти пишеш, приче, какве приче, има ли у њима истине, правде, живота, суза, љубави или тек тако трошиш мастило и арчиш хартију, па не, па како се тако млад усуђујеш да пишеш о животу, а не знаш ко си.
Међутим, тог дана ране јесени, моћи ћеш свом непостојаном јада додаш смислену и чврсту одредницу, моћи ћеш у данима који следе да кажеш како си подстанар Новог Сада.
У данима који следе слушаћеш дозивање гугутки, животне приче газдарице, ударе ветра у прозоре, скупљати опало лишће које ће се гомилати на равном крову и бесомучно ударати по полуисправној писаћој машини. И чекати да чујеш своје новосадско име.
Бејаше то та порозна година, први новосадски месец и беше дан други. 

Фрања Петриновић