KNJIŽEVNA KRITIKA Mokrinska čuda i zverinja „Crna Anđelija”, Srđana Tešina

Životinje kao neiscrpni izvor književnog nadahnuća sa svojom bogatom simbolikom i tajnovitom prirodom i ranije su bile prisutne u prozi Srđana V. Tešina. Posvetivši im celu zbirku priča autor se vešto poigrao sa šablonom po kojem se njihova jedinstvenost i drugačijost neminovno svode na poistovećivanje sa ljudskim osobinama, htenjima i osećanjima. Bez pokušaja da stvori nekakvu novu, originalnu zoomorfnu simboliku, Tešin već u prvoj, naslovnoj priči uklanja takva očekivanja povezujući darodavca sa svojim darom, odnosno nepredvidivu devojku sa mačkom. Ukoliko izostaje potreba za dešifrovanjem kakva je devojka-mačka, a kakav kućepazitelj Ivan Pacov, sva čitalačka pažnja usmerava se na čudo jezika u rasplitanju ljudskih sudbina. Ako unapred znamo da će životinjsko i zversko probijati brane ljudskog, nekada silnije, a nekada tek u suptilnim naznakama, onda će ono ljudsko, ukoliko opstane i sačuva svoj lik, dobiti pričom novi izgled i novu snagu.
Zbirka je podeljena na četiri dela, od kojih je svaki obimniji od prethodnog. Ono što u prva dva dela ostaje na nivou skice ili crtice, u druga dva postaje priča koja se razrasta unutar sebe, gusto spletenim referencama na muziku, film i kulturnu istoriju jednog naroda koji pod tim imenom više i ne postoji. Tešinovi junaci su obični ljudi, nesvršeni studenti, učitelji i paori, te deluje prirodno što ih prikazuje u svakodnevnim životnim situacijama. Tragika, teskoba i izmeštenost iz „normalnog” naziru se ipak u usputnim iskazima i komičnim opservacijama. Takva je, na primer, rečenica: „Da ne poveruješ, akademik se nije ni ohladio, a ona već počela da rasprodaje biblioteku. Nema hleba da jede!”, ili kratak opis „sina prosvetnog radnika-udovca”. Kada su životinje povređene, na njima je to uvek vidljivo, dok ljudi u Tešinovim pričama kriju svoje suze i razočaranja ili ih umiruju alkoholom. Njihova osujećenost u životu najvidnija je kao seksualni neuspeh, pa su mladići metiljavi, neodlučni i uplašeni, bez snage da iskoriste životni zamah mladosti. S druge strane, neretko se dive onima koji „kroz život idu kao nerast sokakom”.

Treći deo knjige dostiže vrhunac u ispitivanju zverolike prirode ljudi, ali i tu katkad iskrsavaju iskustva koja su u svojoj mešavini detinje radosti i bola svima poznata i bliska, poput pada sa bicikla. Ostatke dečije naivnosti i nevinosti u svakoj priči ugrožavaju ljudi, ali je opasnost lakše zamisliti kao gamad koju je moguće uhvatiti i spljeskati. Ako se čovek zamisli kao životinja, i to štetočina, svaki poriv za uništenjem postaje opravdan. Zato su u trećem delu čak i bećarci surovi i neveseli, dok „srce ko u vrapca” postaje šifra za uzmak pred vulgarnim, bestijalnim i sirovim.
U četvrtom delu ponovo se menja atmosfera zbirke i inovira narativni postupak. Naime, motiv životinje se smešta u neobičan prostor između mita i dečijeg iskustva sveta. Bezgranični potencijal poigravanja sa mitskim kompleksom otkriva detinjstvo u kojem više nema igre, a mašta se proteruje i svodi na laž. Jedan od najvećih uspeha knjige, u kompozicionom i sadržinskom smislu, jeste što Tešin pri kraju vraća proces unazad: ono što se danas percipira kao „jugoslovenska nostalgična laž” oslobađa se svih nanosa i postaje čisto sećanje na jedno detinjstvo. Slično se do kraja dešava i sa simbolikom životinja koja se, oslobađanjem od oveštalih predstava, ispostavlja kao znatno bogatija, zanimljivija i šira nego što je to u prvi mah moglo izgledati. Tešin, dakle, ne dotiče krajnje granice simbolike zverolikosti, već neočekivano pomera fokus: ako je bezazlenost beslovesnih stvorenja progonjena, sa životinjama se progoni i detinjstvo iz sveta. Svojim novim pričama pisac ne dopušta da se to desi, a hrabrost, odanost i prijateljstvo, i životinja, i ljudi, nisu relikvije iz prošlosti, već žive vrednosti svakog vremena. Nedavno uručena Andrićeva nagrada za Crnu Anđeliju kazuje da je srpska proza dobila naslednika Ive Andrića u pripovedanju o jednoj od najvećoj temi književnosti – temi detinjstva i večito svežoj perspektivi deteta. 

Sanja Perić