КЊИЖЕВНА КРИТИКА Мокринска чуда и звериња „Црна Анђелија”, Срђана Тешина

Животиње као неисцрпни извор књижевног надахнућа са својом богатом симболиком и тајновитом природом и раније су биле присутне у прози Срђана В. Тешина. Посветивши им целу збирку прича аутор се вешто поиграо са шаблоном по којем се њихова јединственост и другачијост неминовно своде на поистовећивање са људским особинама, хтењима и осећањима. Без покушаја да створи некакву нову, оригиналну зооморфну симболику, Тешин већ у првој, насловној причи уклања таква очекивања повезујући дародавца са својим даром, односно непредвидиву девојку са мачком. Уколико изостаје потреба за дешифровањем каква је девојка-мачка, а какав кућепазитељ Иван Пацов, сва читалачка пажња усмерава се на чудо језика у расплитању људских судбина. Ако унапред знамо да ће животињско и зверско пробијати бране људског, некада силније, а некада тек у суптилним назнакама, онда ће оно људско, уколико опстане и сачува свој лик, добити причом нови изглед и нову снагу.
Збирка је подељена на четири дела, од којих је сваки обимнији од претходног. Оно што у прва два дела остаје на нивоу скице или цртице, у друга два постаје прича која се разраста унутар себе, густо сплетеним референцама на музику, филм и културну историју једног народа који под тим именом више и не постоји. Тешинови јунаци су обични људи, несвршени студенти, учитељи и паори, те делује природно што их приказује у свакодневним животним ситуацијама. Трагика, тескоба и измештеност из „нормалног” назиру се ипак у успутним исказима и комичним опсервацијама. Таква је, на пример, реченица: „Да не поверујеш, академик се није ни охладио, а она већ почела да распродаје библиотеку. Нема хлеба да једе!”, или кратак опис „сина просветног радника-удовца”. Када су животиње повређене, на њима је то увек видљиво, док људи у Тешиновим причама крију своје сузе и разочарања или их умирују алкохолом. Њихова осујећеност у животу највиднија је као сексуални неуспех, па су младићи метиљави, неодлучни и уплашени, без снаге да искористе животни замах младости. С друге стране, неретко се диве онима који „кроз живот иду као нераст сокаком”.

Трећи део књиге достиже врхунац у испитивању зверолике природе људи, али и ту каткад искрсавају искуства која су у својој мешавини детиње радости и бола свима позната и блиска, попут пада са бицикла. Остатке дечије наивности и невиности у свакој причи угрожавају људи, али је опасност лакше замислити као гамад коју је могуће ухватити и спљескати. Ако се човек замисли као животиња, и то штеточина, сваки порив за уништењем постаје оправдан. Зато су у трећем делу чак и бећарци сурови и невесели, док „срце ко у врапца” постаје шифра за узмак пред вулгарним, бестијалним и сировим.
У четвртом делу поново се мења атмосфера збирке и иновира наративни поступак. Наиме, мотив животиње се смешта у необичан простор између мита и дечијег искуства света. Безгранични потенцијал поигравања са митским комплексом открива детињство у којем више нема игре, а машта се протерује и своди на лаж. Један од највећих успеха књиге, у композиционом и садржинском смислу, јесте што Тешин при крају враћа процес уназад: оно што се данас перципира као „југословенска носталгична лаж” ослобађа се свих наноса и постаје чисто сећање на једно детињство. Слично се до краја дешава и са симболиком животиња која се, ослобађањем од овешталих представа, испоставља као знатно богатија, занимљивија и шира него што је то у први мах могло изгледати. Тешин, дакле, не дотиче крајње границе симболике звероликости, већ неочекивано помера фокус: ако је безазленост бесловесних створења прогоњена, са животињама се прогони и детињство из света. Својим новим причама писац не допушта да се то деси, а храброст, оданост и пријатељство, и животиња, и људи, нису реликвије из прошлости, већ живе вредности сваког времена. Недавно уручена Андрићева награда за Црну Анђелију казује да је српска проза добила наследника Иве Андрића у приповедању о једној од највећој теми књижевности – теми детињства и вечито свежој перспективи детета. 

Сања Перић