DNEVNIKOV ESEJ O snu i stvaranju

U sredini horizonta nikad se ništa presudno ne događa. Ono što se pomalja na rubovima odlučuje o predstojećem dešavanju. San je rub književne fantazije. On je srce književne istine. U njemu stvari prevazilaze realnost čiji pojam je ionako varljiv.

Rekao bih da pesništvo, pripovedanje i roman tek nude mogućnost da bude raskrivena istina prekrivena tajnama. Oni su poput opita. Konstruišu i rekonstruišu okolnosti u kojima se odigrava život. I onda biva vidljivo sve što je skriveno. Stavljaju u pogon zamrlo srce koje tako počinje opet da kuca.

Sećam se kako sam dugo, u detinjstvu, mislio kad sneg veje da on pada kroz vasceli kosmos. I mogao sam razgovetno da čujem to vejanje snega. I mogao sam da osetim kako mi duša onda tone u san. Potom mi se čini da je neko seo na postelju u kojoj spavam. Seo je i počeo da mi priča.

Mnoge su priče, recimo, odsanjane. One su mi dokaz da pripovedanje potiče niotkuda. Dolazi i odlazi. Čudotvorno pripovedanje. U njemu se stiču sve mogućnosti sveta. Podučava nas u tome kako ova ili ona mogućnost postaje naš život. Ono je poput neiscrpnog kataloga realnosti koje su se obistinile ili tek čekaju da se obistine. 

Ali najvažnije stvari mi se odigravaju u polusnu. Nije to ništa maglovito kao što izgleda kad se dešava u dubokom snu. Nije to ništa oštro i bolno sa čim se suočavamo u budnom stanju. U polusnu smo svega svesni. Osećamo da nas sve tišti. I to je život. Iako nismo na nogama nego se krećemo na štulama. Svako od nas ima nogare i na njima skakuće. Centrala u polusnu je nogarijum. Kad nam se nogare polome, odlazimo u Centralu na popravak. To je automatska radnja. Kad mašine počnu da rade na našim nogarima, one se ne zaustavljaju na njima nego popravljaju sve od čega se sastojimo. Naposletku smo potpuno obnovljeni. Najbolje u tome je što više nismo isti, nismo oni koji smo bili pre popravke, čak i ne znamo kakvi smo bili ranije. Baš je dobro što postoji polusan. On je najsrećnija stvar koja nam je data.

Rasejanost svakako ima veze sa takozvanim budnim snovima ili sanjarenjem koji nas nadahnjuju, i to ne samo u pisanju nego i u čitanju. Ima istine u pomisli da i za čitanje čovek mora biti nadahnut.

Kad me je sanjivog, u zoru, policajac u civilnom odelu iz kuće izveo i fićom odveo u Službu bezbednosti na ispitivanje, na svako pitanje sam mogao samo da kažem: „Molim vas, postavite mi sledeće pitanje.“

Ispitivali su me zbog pesama koje sam kao urednik objavio u časopisu  „Delo”. Na kraju sam morao da precrtam sav njihov zapisnik istrage kao netačan i napišem i potpišem sopstvenu verziju. I danas se pitam kako sam uspeo da se za to izborim. Verovatno su shvatili da od mene nema koristi na predstojećem suđenju pesniku. 

Nisu mogli da me ubace u svedoka optužbe, a nisu hteli da budem svedok odbrane. Možda sam bio suviše samosvestan i osion? Moje čitanje pesama se od njihovog razlikovalo kao što se razlikuju san i java. Moje čitanje ima veze s mojim pisanjem. Ali ako postoji izvesna pripovedačka osionost kod mene, ona ne može trajati dugo, jer ni ja neću još dugo živeti.

Kod nekih pesnika, u njihovom delu vidimo samo odstupanja i izopačenja, kojima se onda divimo. Ne primećujemo šta je iza toga čemu se divimo. U poeziji izbijaju zraci koji putuju sporo do čitalaca, kao svetlost sa daleke zvezde. Moglo bi biti i da zraci mojih priča i romana putuju do vas isto tako sporo kao svetlost sa zvezda na rubu kosmosa. 

Jovica Aćin