IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Kuća
Ja
Kada dolaze kod mene, najčešće radi neke svoje potrebe, kažu da sam njihov čovek, ponos naše loze, pa čak i celog kraja; da sam uspeo; da sam moćan i da ako hoću (zamislite: samo ako hoću!?) mogu da im pomognem, iako “za njih i za mene nema spasa”.
Pričaju svašta, ja ih gledam, čudim se, ne razumem ih, čak ih i sažaljevam i jedva čekam da odu.
Ne idem ja kod njih, a ukoliko (slučajno) i odem - saginjem glavu i ćutim.
A, oni kao navijeni nastavljaju da pričaju i da me hvale.
Mislim u sebi: možda i ne znaju da će na taj način da me oteraju, ili mi pak veruju, zato što ja njima ne verujem!?
Opet Ja
Vidi ti njih, isti su kao i moja dosadna rodbina.
I oni došli i - marširaju po mom stanu!
Gde li im je poglavica?
Crni oklopi - probili zid, odozdo, ispod kuće - navalili na trunčice, kradu mali prostor (koliko zahvata crni konac) i nekako zbunjeno, glasnik javlja da su naišli na bose noge.
Vreba ih čovek - stena, planina, spuštanje preko njih je neminovnost i besmislenost, ali ne celom šapom, već belim listom (onim istim na kome se pišu pesme), salvetom, maramicom, krpom za brisanje sudova, ili vlažnim dlanom.
Svejedno - kada su već mrtvi.
Nazad kroz prozor, dalje odavde i ne vraćajte se nikada u moj stan,koji je tesan i prazan za pesnika, a ne jos i za vas!
Zašto, ne pomažu ni konji, oku u ruci - strogi i probirljivi!!!
Zato, mravi, čistite se iz moje kuće - kažem im, dok nisam preduzeo nešto!!!
Ja
Čitao sam.
Jedna ptica udari u prozor.
Istrčah kroz vrata, bila je noć a ptica je ležala mrtva.
Sa raskrvavljenim i poluotvorenim kljunom, kao čovek na samrti.
Možda je zaista, sova htela da uđe u moj stan?!
Opet Ja
Samac je hteo da u njegov dom ne ulazi niko, osim njega.
Ne samo radi sređivanja, već zbog njegovog tajnog izuma.
I svoje ulaženje je sveo na minimum. Ispred kuće je stajao vezan VELIKI PAS - šarplaninac, a krajem meseca - vadio je iz sefa svu pristiglu poštu i pisao strogo poverljiv izveštaj, nevidljivim mastilom ili crvenom (lažnom) olovkom.
U kući su posebno mesto zauzimale knjige, dva njegova velika portreta, klavir, pokretne stepenice preko kojih se stizalo u skrovište - na tavan, gde su bili orasi, kože, otrov za pacove i slepi miševi, skriveni u visokim lovačkim čizmama.
Niko nije primetio kada su skapale tri jabuke na radnom stolu, kao ni kada je pas Bari iskidao lanac i napao ljude, koji su došli da prisustvuju samčevom pogrebu...
(sa makedonskog preveo autor)
