IZ PIŠČEVE BELEŽNICE: TUNIS (4) Fatamorgana

Duz predstavlja vrata pustinje, koja se nastavlja do Tanzanije.
Svanulo je. Muve su se probudile, planine izbistrile. Još je magla visila nad slanim jezerom. 
Na belom tlu je ležala ljubičasta voda. Biljčice su izrasle na soli preko peska.
Mesec se ocrtavao visoko sa desne strane, sunce nisko na levoj. Šems. Hamar.
Sunce se napola pojavilo. Obasjalo je belinu koja je ličila na bljuzgavicu.
Učinilo mi se da je to sjajan predeo za fatamorgane. Fatamorgane se probude oko podne. U Ifrite veruju oni koji su navikli da gledaju ono što ne postoji. I ja sam tog dana video more tamo gde ga nije bilo. 
Mansur je znao imena za fatamorgane na više jezika. Miraž na španskom znači odraz. Pustinja, posuta solju i kristalisanim staklom, ponašala se kao kugla u disku. 
Čitavo ovo slano jezero bilo je nešto što nije trebalo da bude - neka druga realnost iz Avantura Artura Gordona Pima.
 
Galeb
Ti tipovi su imali jedan „ja sam pametniji od tebe” manir. Jedan je radio u restorana u centru Susa. U restoran je ušla četvrtasta žena, sa kremom na nosu. Moj um je zapevao obrnutu pesmu nad pesmama:
- Ružna si kćeri moja.
Došla je da poseti „svog” dečka. Pozdravio se ovlašno. Namerno ju je ignorisao. Naručio joj je koka kolu. Ona je primila to poniženje. Šta je tu čekala? Kraj njegove smene?
Gledala ga je okruglim očima. Stvarno nije bila lepa. Da li ga je plaćala? Sumnjam. Bila je starija. Izgledala mi je siromašna. 

Ljigavi lepotan je bio jako zaposlen. Ničim. 
Rutinizovano ju je ostavljao da čeka.
Njegovo ignorisanje je bilo totalno.
Bila je to nadmoć lepog čoveka nad ružnim.
Nastavljala se ta ubermanschov-ovska gadost.
Godo nije prilazio njenom stolu. Ona je uznemireno gledala u koka kolu. Dno prvog C je podvlačilo reč Coca. Vrh drugog C se kicoški umotao pre nego što će natkriti reč Cola. 
Posmatrao sam tu jadnu ženu. Posmatrao sam tu jadnu želju suprotstavljenu maherskoj superiornosti. Sen Simon je predlagao da se u društvu uvede seksualni minimum. Uvek sam mislio da je ružnim ljudima teže na svetu. Teže im je u potrazi za onim što svi traže a bez čega nema sigurnosti.
A stvarno nije bila lepa. Imala je više uglova nego oblina. Nos je bio crven. Oči su gledale sa neshvatanjem. Pokušala je da privuče njegovu pažnju. 
Tipu sa zulufima je bilo svejedno da li je Nemica tu za stolom ili u Hamburgu.
Ona je bila vazduh. Moglo se proći kroz nju. Neželjena. Ponižena. Nevažna. 
Čekanje ju je pretvaralo u ništavilo. 
Nikako je nije video.
Može mi se. Može ti se.
Produžavali su se neverica i kompetentno ponižavanje. Krunile su se granice. Moglo je još duže. I još. I bezobzirnije. Ako bi otišla, bilo bi bolje. Ona to više nije mogla. Sedela je smrznuta kao zec u farovima.
Nisam zaboravio posle svih tih godina.
Kako su se zvali? Helga? Hasan? Kao da je to važno... 
Moje srce je bilo na njenoj strani. Naravno da je moje srce bilo na njenoj strani. Ona je bila čovek. 
To sam video u gradu Susu, u Tunisu, stojeći na pločniku pored restorana.
Kelner mi je prišao i rekao: Vaš sto vas čeka. 

Vladimir Pištalo