IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Coffee time

Sa 26-og sprata hotela more je izgledalo blizu, ali sad kad je već pola sata prašnjavim putem pešačio ka njemu, nije bilo nićega od morskog plavetnila, a još manje od šuma talasa po peščanoj obali koji je zamišljao. Umesto toga, dočeka ga besni lavež pasa sa periferije koji su se režeći, iskeženih zuba, zaleteli ka njemu. – I ovde završava moj neuspešni izlet ka moru – napravi zaokret I bryim koracima, suvih usta, vrati se ogromnom zdanju hotela. 
Raširi zavese na širokom prozoru sobe na 26-om spratu: spolja, zbog zaštitnog stakla, zvuci su bili prigušeni, ali je slika periferije, sa delićem mora dole i sivim nebom bez oblaka i bez vetra gore, stajala nepomično, kao ukočena. 
- Gde li su oni morski galebovi? – zapita se, ležeći obučen na postelji. A ptice nikako da se pojave, kao i one da su pobegle, negde daleko i zauvek. 
Nije mu se ustajalo, glava i telo otežali su mu i ispraznili za svaki pokret, baš kao I pogled sa prozora. Sklopi oči, ali dremež, i pored zaustavljene tišine, nije dolazio. Ležao je tako žmureći, nepokretan, par minuta. 
Kada je ipak otvorio oči, pogled sa prozora je bio isti – konture razbacanih niskih zgrada, gore sivo nebo, dole parče plavog mora. 

I tada, sa levog gornjeg ugla prozorskog stakla, pojavi se, izroni beli trbuščić galeba raširenih krila.     
Spolja i iznutra
- Trebalo bi da kupim bluzu... patike, ove su mi baš iznošene... 
- Pa odavno ti to govorim – reče žena bez neke posebne namere da ga podrži u njegovom samosažaljenju. Inače, kako i obično, bila je obučena štosno i sa ukusom. Svakog jutra se pripremaše dugo, dugo, kako da se obuče. Plakari su bili prepuni svih mogućih parčadi odeće koje je merkala u ogledalu, oblačila, pa svlačila, pa ponovo oblačila, sve dok se ne nađe, uf, ono što joj najbolje stoji za ovaj dan. 
Ali tog kasnog avgustovskog jutra, dok su polako gustirali svoj coffee time oslonjeni na ogradu njihovog balkona, sa šoljicama u ruci, ćuteći, svako zagledan u svoju stranu vidika, osećali su se sasvim opušteno. 
On je dobro mogao da vidi gornje spratove visokog oblakodera, centralu 5GX. 
- Zaista imaš pravo, mogli bi popodne do prodavnice obuće – čuo je njen glas, mek i topao, kao letnji dašak iz obližnjeg parka. Ona je i gledala tamo, u visoke krošnje razgranatog drveća, suprotno od njegovog pogleda na neboder. 
Kada hodaš, znala je da mu kaže, gledaj u nebo ili prirodu oko tebe, a ne u gradski metež. 
I baš kad je hteo da okrene pogled i da ga pridruži ženinom, primeti kako na gornjoj terasi na 5GX centrali, jedan čovek u razbarušenom paltu potrča prema ogradi terase i bez premišljanja, skoči nadole. 
- Znači dogovor važi – produži žena, sa istom letnjom toplinom u glasu – Odabraćemo dobre sandale za tebe – brzo ga poljubi u obraz i uđe u sobu. 
On je i dalje zurio u 5GX zgradu. Telo čoveka u padu više se nije videlo.  
            (sa makedonskog: Jelena Prokopieva)