IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Krf (2)

***

 U Sidariju u kanalu ljubavi plivao sam sa nekim Mađaricama koje su govorile samo mađarski. Valovi su udarali. Sedeo sam u glinenoj špilji i čudio se. One su se potpisivale.

***

Bio sam na Pantokratoru. Pop i neki tip sedeli su na planinskom vetru. Krf jeste mesto divnih pogleda. Sa Pantokratora pogled je najveći.

***

  Butrinti je park i antički grad iz raznih epoha. Tamo se nalazio amfiteatar i kružna crkva sa reljefima. Atmosfera me je podsećala na deltu Neretve. Bili smo u šumi. Duvao je vetar i na zemlju je otresao mnogo gnezda. Neću zaboraviti to mesto. Umrtvljujuće je bilo sunce između Albanije, Epira i Krfa. Pitao sam sebe:

- Pesniče, šta misliš o apsolutnoj plaveti?

***

Legenda kaže da se Šekspirova „Bura” zbivala na Krfu. Zamišljao sam Prospera kako staje Kalibanu za vrat. Pritom sam se osećao i kao Prospero i kao Kaliban.

***

Otišao sam u Ahileon. Bečki umetnici iz tog perioda stvarali su mnogo bolja dela od tog. Dvorac je bio na najlepšem mestu. Kajzer ga je kupio od Sisi 1907. Mermerna terasa je ukradena sa slika Alma Tademe. Dvorac je imao dve Ahilove skulpture – jednu naci i drugu gej. Muze od pocrnelog mermera su u stvari bile telefonske gospođice iz nekog parka u Gracu. Ostavljene su da vekuju na treštećem suncu Krfa. Bilo mi ih je žao. U Prvom svetskom ratu to je bila francusko-srpska bolnica. Pa kasino. 

***

Vile preko zaliva su ugrađene u čemprese. Avioni su leteli iznad glave. Mogao sam da vidim lice pilota. Imao sam utisak da će avion sleteti u vodu. Blizu aerodroma su se nalazili manastir Vlaherna i Mišje Ostrvo. Crkve su ličile na Gospu od Škrpjela i Svetog Đorđa u Perastu. Prešao sam čamcem na Pontikonisi - Mišje Ostrvo. Ostrvce je bilo kao brod a čempresi njegova jedra. Sedeo sam među čempresima. Ušao sam u crkvicu. Tamo je u gnezdu od čipke spavalo crno mače.

U venecijanskoj Boki su verovali da na Krfu pojedini sveštenici služe „kontramunoč“, misu koja kune umesto da blagosilja.

***

 Vitoru sam pričao priču o umirućoj vojsci koja je u Prvom svetskom ratu došla na Krf da se oporavi. Za Srbe Krf je bio ostrvo spasa ali i smrti. Desetak hiljada Srba je otišlo u Tunis u Bizertu. Nekih 135.000 je stiglo na Krf. Tu je mrtva vojska oživela. Štampali su knjige i novine. Od januara do marta 1916. godine u talase Jonskog mora su položena 4.847 tela. Umirali su pod jasnim okom Apolonovim. Usred pesme cvrčaka i mirisa borova. I more je treptalo. Čitao sam dve knjige, Brodelov „Mediteran” i „Solunci govore: tako je bilo”, u želji da spojim slavu Mediterana i užas smrti.

 Umirući su ležali na ostrvu Vido i čekali svoj red.

Ujutro su prozivali imena. Onaj ko se ne bi javio, završio bi u plavoj grobnici. Priča kaže da je mladić poveo u rat druga iz sela. Obećao je njegovim roditeljima da će ga vratiti. Drug je bio živ ali preslab da se javi. Svako jutro zemljak se javljao za njega. I održao ga je u životu. I vratio ga je kući. U Srpskoj kući prevodio sam Vitoru polako da ne bih zaplakao. Gledali smo fotografije. Svuda je bila smrt i smrtna slabost gora od smrti, što bi rekao Volt Vitmen.

Prešli smo na Vido. 

Uvek sam mislio da je to Boklinovo ostrvo mrtvih.

Mirisali su borovi. U senkama se vila sunčeva maglica. Čuli su se cvrčci. Pogled sa Vida na grad Krf podsetio me je na pogled na Veneciju sa Đudeke. Koračali smo kroz sumrak do mauzoleja. Bilo je tu mnogo tuge. Na Krasnovljevom mauzoleju navedena su imena mrtvih i mesta iz kojih su došli. Neka devojka je napisala „Ispunila sam obećanje dato svom dedi”. Seli smo pod borove. Gledali smo sjaj i treptanje Krfa. 

Vladimir Pištalo