ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Крф (2)
Отишао сам у Калами у кућу где је становао Лоренс Дарел. Настојао сам да је замислим из времена кад је он живео овде. Шкиљио сам. Тад је био само спруд у оно време, без оних хотела.
***
У Сидарију у каналу љубави пливао сам са неким Мађарицама које су говориле само мађарски. Валови су ударали. Седео сам у глиненој шпиљи и чудио се. Оне су се потписивале.
***
Био сам на Пантократору. Поп и неки тип седели су на планинском ветру. Крф јесте место дивних погледа. Са Пантократора поглед је највећи.
***
Бутринти је парк и антички град из разних епоха. Тамо се налазио амфитеатар и кружна црква са рељефима. Атмосфера ме је подсећала на делту Неретве. Били смо у шуми. Дувао је ветар и на земљу је отресао много гнезда. Нећу заборавити то место. Умртвљујуће је било сунце између Албаније, Епира и Крфа. Питао сам себе:
- Песниче, шта мислиш о апсолутној плавети?
***
Легенда каже да се Шекспирова „Бура” збивала на Крфу. Замишљао сам Проспера како стаје Калибану за врат. Притом сам се осећао и као Просперо и као Калибан.
***
Отишао сам у Ахилеон. Бечки уметници из тог периода стварали су много боља дела од тог. Дворац је био на најлепшем месту. Кајзер га је купио од Сиси 1907. Мермерна тераса је украдена са слика Алма Тадеме. Дворац је имао две Ахилове скулптуре – једну наци и другу геј. Музе од поцрнелог мермера су у ствари биле телефонске госпођице из неког парка у Грацу. Остављене су да векују на трештећем сунцу Крфа. Било ми их је жао. У Првом светском рату то је била француско-српска болница. Па касино.
***
Виле преко залива су уграђене у чемпресе. Авиони су летели изнад главе. Могао сам да видим лице пилота. Имао сам утисак да ће авион слетети у воду. Близу аеродрома су се налазили манастир Влахерна и Мишје Острво. Цркве су личиле на Госпу од Шкрпјела и Светог Ђорђа у Перасту. Прешао сам чамцем на Понтикониси - Мишје Острво. Острвце је било као брод а чемпреси његова једра. Седео сам међу чемпресима. Ушао сам у црквицу. Тамо је у гнезду од чипке спавало црно маче.
У венецијанској Боки су веровали да на Крфу поједини свештеници служе „контрамуноч“, мису која куне уместо да благосиља.
***
Витору сам причао причу о умирућој војсци која је у Првом светском рату дошла на Крф да се опорави. За Србе Крф је био острво спаса али и смрти. Десетак хиљада Срба је отишло у Тунис у Бизерту. Неких 135.000 је стигло на Крф. Ту је мртва војска оживела. Штампали су књиге и новине. Од јануара до марта 1916. године у таласе Јонског мора су положена 4.847 тела. Умирали су под јасним оком Аполоновим. Усред песме цврчака и мириса борова. И море је трептало. Читао сам две књиге, Броделов „Медитеран” и „Солунци говоре: тако је било”, у жељи да спојим славу Медитерана и ужас смрти.
Умирући су лежали на острву Видо и чекали свој ред.
Ујутро су прозивали имена. Онај ко се не би јавио, завршио би у плавој гробници. Прича каже да је младић повео у рат друга из села. Обећао је његовим родитељима да ће га вратити. Друг је био жив али преслаб да се јави. Свако јутро земљак се јављао за њега. И одржао га је у животу. И вратио га је кући. У Српској кући преводио сам Витору полако да не бих заплакао. Гледали смо фотографије. Свуда је била смрт и смртна слабост гора од смрти, што би рекао Волт Витмен.
Прешли смо на Видо.
Увек сам мислио да је то Боклиново острво мртвих.
Мирисали су борови. У сенкама се вила сунчева маглица. Чули су се цврчци. Поглед са Вида на град Крф подсетио ме је на поглед на Венецију са Ђудеке. Корачали смо кроз сумрак до маузолеја. Било је ту много туге. На Красновљевом маузолеју наведена су имена мртвих и места из којих су дошли. Нека девојка је написала „Испунила сам обећање дато свом деди”. Сели смо под борове. Гледали смо сјај и трептање Крфа.
Владимир Пиштало