IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Helsinki (3)
Nisam pomislio da su đubretari i skejtbordovi deo istorije.
I kase na ručicu.
I džuboksi.
I stripovi.
I fliperi.
Svet koga se ja manje više sećam.
Bila je tu jedna radnička soba sa zelenom prostirkom sa bolnim jelenima na zidu. To me je dirnulo.
To sam doživeo u muzeju grada.
Iskre kiše su padale na usnu.
– Video si Helsinki u svom njegovom sivilu – rekla mi je Urpu.
***
Sutradan sam ušao u Nacionalnu biblioteku.
Ona me smirila.
Skinuo sam kapu i ostavio ruksak u sef. Prošli smo kroz dvoja staklena vrata. Proveli su me kroz biblioteku. Ona se sastojala od klasicističkog dela (poslednji rad arhitekte Karla Ludviga Engela) i secesijskog okruglog dela pod bečkim uticajem. U ovoj biblioteci je druga najveća kolekcija ruske literature iz 19. veka van Rusije. Južno- slovenski deo je dosta siromašan.
U središnjem delu dižu se beli i zlatni stubovi, nad njima je elipsa sa krugovima koji se smanjuju. Na zidu su bili predstavljeni labud, sova, orao i pevac. Učenjak treba da bude snažan mudar kreativan i čist. Nije mi bilo najjasnije šta je petao? Valjda istraživač. On prvi nalazi jutro.
U biblioteci sam odslušao par predavanja.
Missale Abboense je bila prva knjiga koja je naručena za Finsku 1488. Prva štamparija je osnovana 1642. Akademija u Turkuu osnovana je 1640. Prve novine izašle su 1771. Bilo koja stara fotografija može se staviti u kontekst istorije Helsinkija. Jedna četvrtina ljudi koji rade za biblioteku su kompjuterski stručnjaci. To bi za nas bilo nezamislivo. Kolege su me povele da ručamo u restoranu sa pogledom na katedralu i trg. Jeli smo čorbu od lososa sa mlekom i mirođijom. Sto je postavljen u prozor. Pred nama je podizao ruku Aleksandar II. Prolazio je žuti tramvaj. Rekli su mi da su najbrojnije manjine u Finskoj ruska i estonska. Otkopao sam kaput ispod gomile na čiviluku. Vratili smo se u biblioteku. Slikali smo se pod zlatnim portretima u direktorovoj kancelariji.
***
Posle Nacionalne biblioteke sam otišao u gradsku. Ona se zvala Oodi. Ličila je na zlatni brod. Smatrali su je jednom od najmodrnijih na svetu. Pitao sam kako se zovu tri robota koji raznose knjige u biblioteci.
Oni se zovu
Veera, Tatu i Potu.
Nešto kao Raja, Gaja i Vlaja.
Ovde građani mogu da iznajme instrumente i studio i da snime pesmu, mogu da štampaju majice i tekstil, da rade s 3D štampačem.
U Oodi biblioteci sam video slikovnice na finskom, švedskom i svami jezicima. Četvrtasti roboti su raznosili knjige. U jednom delu su bila parkirana dečija kolica. Drveće koje govori je šaputalo deci. Prozore je zaprašio nepostojeći sneg. I pod i prostor su bili povijeni na obe strane. Poveli su me na drugi kraj u staklenu strmu tačku koja se zove Titanik.
Tu su finski klinci odbili da se sklone predsedniku Islanda. Rekli su:
- Mi smo prvi došli.
Gradske vlasti su pitale javnost za koga je izgrađena ova biblioteka. Odgovori, ispisani na kružnim stepenicama, podsećali su na pesmu.
Oodi Biblioteka je
Izgrađena
Za:
Strance, Luzere, Astralna Bića
Introvertne, Siročad, Samoubice,
Lenčuge, Hladno - Senzitivne
Mrtve, Noćne Sove
Školsku Decu, Krive, Stidljive,
Rođake, Čobane, Studente
Neshvaćene, Nevidljive
Vladimir Pištalo