ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Хелсинки (3)

И касе на ручицу.

И џубокси.

И стрипови.

И флипери.

Свет кога се ја мање више сећам.

Била је ту једна радничка соба са зеленом простирком са болним јеленима на зиду. То ме је дирнуло.

То сам доживео у музеју града.

Искре кише су падале на усну.

– Видео си Хелсинки у свом његовом сивилу – рекла ми је Урпу.

***

Сутрадан сам ушао у Националну библиотеку. 

Она ме смирила. 

Скинуо сам капу и оставио руксак у сеф. Прошли смо кроз двоја стаклена врата. Провели су ме кроз библиотеку. Она се састојала од класицистичког дела (последњи рад архитекте Карла Лудвига Енгела) и сецесијског округлог дела под бечким утицајем. У овој библиотеци је друга највећа колекција руске литературе из 19. века ван Русије. Јужно- словенски део је доста сиромашан. 

У средишњем делу дижу се бели и златни стубови, над њима је елипса са круговима који се смањују. На зиду су били представљени лабуд, сова, орао и певац. Учењак треба да буде снажан мудар креативан и чист. Није ми било најјасније шта је петао? Ваљда истраживач. Он први налази јутро.

У библиотеци сам одслушао пар предавања. 

Missale Abboense је била прва књига која је наручена за Финску 1488. Прва штампарија је основана 1642.  Академија у Туркуу основана је 1640. Прве новине изашле су 1771. Било која стара фотографија може се ставити у контекст историје Хелсинкија. Једна четвртина људи који раде за библиотеку су компјутерски стручњаци. То би за нас било незамисливо. Колеге су ме повеле да ручамо у ресторану са погледом на катедралу и трг. Јели смо чорбу од лососа са млеком и мирођијом. Сто је постављен у прозор. Пред нама је подизао руку Александар ИИ. Пролазио је жути трамвај. Рекли су ми да су најбројније мањине у Финској руска и естонска. Откопао сам капут испод гомиле на чивилуку. Вратили смо се у библиотеку. Сликали смо се под златним портретима у директоровој канцеларији. 

***

После Националне библиотеке сам отишао у градску. Она се звала Ооди. Личила је на златни брод. Сматрали су је једном од најмодрнијих на свету.  Питао сам  како се зову три робота који разносе књиге у библиотеци.

Они се зову

Веера, Тату и Поту.

Нешто као Раја, Гаја и Влаја.

Овде грађани могу да изнајме инструменте и студио и да сниме песму, могу да штампају мајице и текстил, да раде с 3Д штампачем.

У Ооди библиотеци сам видео сликовнице на финском, шведском и свами језицима. Четвртасти роботи су разносили књиге. У једном делу су била паркирана дечија колица. Дрвеће које говори је шапутало деци. Прозоре је запрашио непостојећи снег. И под и простор су били повијени на обе стране. Повели су ме на други крај у стаклену стрму тачку која се зове Титаник. 

 Ту су фински клинци одбили да се склоне председнику Исланда. Рекли су:

  - Ми смо први дошли.

   Градске власти су питале јавност за кога је изграђена ова библиотека. Одговори, исписани на кружним степеницама, подсећали су на песму.

   Ооди Библиотека је

   Изграђена 

   За:

   Странце, Лузере, Астрална Бића

   Интровертне, Сирочад, Самоубице,

   Ленчуге, Хладно - Сензитивне

   Мртве, Ноћне Сове

   Школску Децу, Криве, Стидљиве,

   Рођаке, Чобане, Студенте

   Несхваћене, Невидљиве 

Владимир Пиштало