IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Plivam po Amazonu

Ko pristaje na to da sam još živ, trebalo da prihvati to i kao izvestan dokaz istinitosti mojih doživljaja na Amazonu. Moglo bi biti i da su u moj boravak tamo, 2011. godine, bili umešani Božiji prsti, jer ono što sledi liči mi bezmalo na mirakl. Nema drugog objašnjenja.

U jedan mah sam mislio da mi neće biti spasa. Moj vodič Omar, na čijem čamcu sam pošao niz Amazon, nestao je u reci. Ni danas ne znam šta ga je ščepalo i rastrgnulo. Za mene je njegov nestanak bio nepodnošljivo čudovišan. A ja sam se posle višesatnog hodanja kroz prašumu, srećom sa kompasom, hodajući prema istoku mada sam u prvi mah mislio da idem prema zapadu, našao na obali jedne od pritoka. Ili je to ipak bio samo odvojak Amazona.

Tek što se bilo smračilo, izuvši čizme i vezavši ih za telećak na leđima, sa strepnjom zaplivao sam tim odvojkom. Trebalo je da preplivam odoka pola kilometra. Posle stotinak metara, iako je voda bila mlaka, osetio sam grčenje u mišićima. Bilo je to grčenje izazvano mojim nesavladanim strahom. Utrnule noge sam opustio i one su me vukle u dubinu. Ruke sam ostavio da mi plutaju po površini. Predao sam se. Čekao sam još samo da potonem i izdahnem, nadajući se da će to biti poput utonuća u san. Ođednom , čudo. U trenutku kad se ono odigravalo verovao sam apsolutno u njega. A danas već ne znam šta da mislim. Priroda je najzagonetnija kad nam pomaže ili kad nam odmaže.

Pod stopalima sam osetio nešto čvrsto, premda donekle sklisko. Da li je to bilo dno reke? Stao sam i uspravio se, voda mi je dopirala do ramena. A dno se poda mnom pomeralo. Bilo je to nalik pokretnoj traci. Ukočio sam se, ali sam rukama lagano veslajući uspevao da održim ravnotežu. Dno me je nosilo prema suprotnoj obali.

Najzad mi je sinulo, dno koje me je nezaustavljivo nosilo preko reke moglo je da bude jedino pajče, najveća riba u Amazonu. Teži i do dvesta kilograma. Ribetina mi se javila kao spasenje. Kad sam se našao pedesetak metara od obale, riba se izmaknula ispod mojih nogu. Ponovo sam zaplivao. Obala je bila pusta i tamna. Udaljio sam se od obale i popeo u krošnju drveta. Na debeloj grani sam polubudan izdržao do svitanja. Bio sam mokar do gole kože, i to je, verujem, učinilo da me ne nanjuši nijedan jaguar. Izjutra sam nastavio prema istoku. Ponovo sam se probijao kroz prašumu. Ali osećao sam se nekako sigurnijim. Na meni se odeća ubrzo osušila. Oko dva kilometara šume i nekih četiri časa dovelo me je ponovo od obale reke koju sam već jednom prešao na leđima velike ribe. Rečni odvojak je mirno tekao da bi se južno ubrzo utopio u matični Amazon. Na obali sam sreo ribare. Platio sam jednom trideset sola i on me je prevezao do mestašca Fransisko de Oreljana. U Oreljani sam maltene naiskap, gaseći žeđ i smirujući živce, popio dve boce piva kristal. Unajmio sam čamdžiju. Za sto sola preneo me je svojom motornom barkom tridesetak kilometara uz Amazon do Ikitosa. Iskrcao sam se kod Belaviste. Na istom mestu s kojeg sam prethodnog dana krenuo sa Omarom. Bilo je pet popodne kad sam se naposletku našao kod kafea  Fickaraldo. Nadao sam se da će me tu, prema našem jučerašnjem dogovoru, svakodnevno čekati Sandra. Nije je bilo. Zašto sam se i vraćao u Ikitos, pomislio sam, kad me prijateljica nije ni sačekala. Da sam znao da je neće biti, mogao sam spokojno da se prometnem u plen u reci i nahranim vodena stvorenja. Takvu smrt bih voleo. Prošlo je tek dan i po od našeg rastanka, a Sandre već nema. Vratila se u Limu. Pobegla od mene. Otišao sam, malodušan, u naš hotel na Glavnom trgu.

Kad sam iznemogao i sa srcem koje je jedva još kucalo ušao u hotelsku sobu, zatekao sam Sandru na postelji. Jecala je. Šta ti je, zapitao sam je uznemiren, ali i radostan. Zar je u ovoj šumskoj divoti išta vredno suza? Opet sam mogao da osetim damar svog srca. Ona je ođednom iz jecanja prasnula u smeh. Sad mi više nije ništa, rekla je ona, brišući suze. Oplakivala sam te. Još od rane zore. Noćas sam sanjala da si zauvek izgubljen.

Tvoj san umalo da bude istina, odvratio sam. Ispustio sam telećak na pod i u prljavoj odeći, u čizmama, strovalio se na krevet. Hajdemo nešto da pojedemo, pa da ti ispričam tvoj san, rekoh joj. Zagrlio sam je i istog trena zaspao. 

Jovica Aćin