Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

INTERVJU: VOJISLAV MILUTIN, KNJIŽEVNIK Za vernike reči

13.06.2024. 16:16 16:24
Piše:
Foto: M. Stajić

Novosadski pesnik i pripovedač Vojislav Milutin nakon sedam godina prividne tišine, koliko je proteklo od knjige „Službena beleška”, oglasio se u izdavačkoj kući Fondacija grupa Sever lirskim romanom „Brat” u koji se, kako o njemu veli akademik Milivoj Nenin, „teško ulazi, a iz kojeg se još teže izlazi”.

Ovca se ceo život boji vuka. Na kraju je pojede pastir kome najviše vjeruje, veli Milutin u prologu, uz svojevrsno upozorenje: istinite reči nisu lepe; lepe reči nisu istinite… „Brat” je jedno od najobimnijih dela savremene srpske književnosti budući da se do sada objavljena četiri toma: „Opis uma”, „Škole rimske”, „Popis strasti” i „Delo konac krasi”, prostiru na više od 1.650 strana, a u pripremi su peti i šesti.

Strahujete li od toga da će „Brat”, upravo zbog svog obima, ostati nepročitan?

– Da. Biće ukupno 2.600 strana. Još treba da izađu iz štampe dva toma. Peti tom, dvoumim  se između naslova, „Koštac” ili „Klaona” je završen. Šesti tom „Novi varvari”  se privodi kraju u rvanju, boju sa veštačkom inteligencijom. Suludo i nerazumno? Ne. „Brat” je roman pisan za uži krug ljudi, za vernike reči, koji razmišljaju svojom glavom i koji nijedan iskaz ne prihvataju zdravo za gotovo, već ga podvode pod sumnju i proveravaju. Sumnja je pokretačka snaga života samog, pa tako i kulture i umetničkog dela. Svestan sam da živimo u vremenu u kojem je sve brzo, od hrane do književnosti. Obeskrajeni obešću posedovanja materijalnih dobara, koja je plod gramzivosti i pljačke, novi varvari, samozvani predvodnici ljudske vrste,  ubeđuju nas rečju i silom da su posed i korist jedina mera  čoveka. U tom ludilu materijalnog  misao da je čovek mera svega se ubija. Ljudi su dušom i duhom sve siromašniji.  Svest o tome da je savremeno doba lišeno etike i poetike nagnala me je da pustim pesnika i pripovedača da zajedno pričaju i pevaju. To je druga, uslovno rečeno, prepreka za čitanje ovog romana, jer je on satkan od proezije. Jedan moj prijatelj,  poznati književni kritičar, otvoreno mi reče: Vojo, tvoj roman traži celog mene, ja za njega nemam vremena jer  moram da živim od prikaza i osvrta koji su često površni. I možda će zaista biti malo onih koji će danas za romanom “Brat” posegnuti, ali uveren sam, ubeđen u to da će doći doba kada će se on čitati.

Iako je reč o istorijskom romanu, najvećim delom smeštenom u 17. vek, u njegovim je osnovama – propaganda?

– Devedesetih godina prošlog veka bio sam veliki zagovornik lepih reči „zapadne civilizacije”. Bio sam  ubeđen u to da oni prenose vesti, informacije, dok se svi drugi bave propagandom. Posle svih dešavanja na ovim prostorima počeo sam da istražujemo korene, izvor propagande, kad je ozvaničena kroz institucije. I došao sam do Kongregacije za širenje vere, koju je 1622. osnovao papa Grgur XV. Sišao sam u taj izvor, obišao svaku žilu, svaki njegov rukavac. Umesto vesti isporučuje nam se zaključak, laž! Hana Arent je naivno verovala da stalno laganje nema za cilj da narod poveruje u laž već je cilj da se u ništa ne veruje. Viljem Kejsi, sekretar CIA  krajem osamdesetih godina prošlog veka, nedvosmislen je, jasan: „Znaćemo da je naš program dezinformisanja završen kada laž bude jedino u šta javnost veruje.”  Roman  je spona sirovih, surovih dokumenata, sudbina ljudi koji su zaista postojali – i mašte. Zamišljen je kao  vrsta  trilera, u kojem napetost  raste  do prsnuća u četvrtom tomu, kao u Ravelovom „Boleru”.

Rukopis je u samom početku rastao kao „Mreža” da bi tek negde pred ulazak u štampu postao „Brat”?

– Kao i danas, i u vreme o kojem pišem ljudima je vladala  mreža,  mreža spletki, smicalica... Razlika je u tome što danas doušnici nisu potrebni. Šta će? Internet, mreža, najsjajniji je do sada izmišljeni alat  laži za uništavanje čovekove misli i ubijanje duše. Mi smo izašli iz stvarnosti i ušli  u mašine. Sada se mi njima prilagođavamo, umesto one nama. Budući da je glavna nit radnje smeštena u jednu porodicu, da prati odnos dva brata, koje ni sestra ne može da pomiri, jer starijeg pod svoje stavlja Rimska kurija, školuje ga i potom vraća kako bi preveravao - ipak mi je na kraju bio bliži naziv „Brat”. Uostalom, svi smo mi braća. Ovaj naziv  će nas dovesti i do Velikog brata koji  uzgaja novo stado na svojim livadama i svome toru, nove varvare. Veliki brat je zlo koje se neprekidno školuje i usavršava.


Šta je pisac koji mašte nema?

U romanu jednog od junaka „optužuju” da živi više sa knjigama i prirodom, da luta kroz povjest i ne vidi šta se na javi događa; da beži od zbilje... Koliko je tim rečima pisac zapravo opisao – sebe?

– I malo i mnogo. Odavno sam ja  mrtav za književnu stvarnost. Nisam prilagodljiv i uklopljiv u zbilji važećem književnom i čitalač- kom ukusu, kanonu. Suludo i nerazumno? Ne! Pobegoh iz zbilje da njenu suštinu razotkrijem. Četiri su mi  oslonca: dokument, pisma u romanu obuhvataju više od 150 strana ; priroda,  traganje za Bogom uvek nas dovede pred prirodu; pisana reč-književnost, filozofija..., od mistika sa istoka do Prusta, Džojsa i čoveka bez osobina – Roberta Muzila; te mašta. Šta je pisac koji mašte nema?


Nenin će reći da je „Brat” „opora knjiga u kojoj iz svakog retka izbija poezija”?

– Srboljub Mitić ima stihove: Opesmi svet.  Njega smatram za jednog od najvećih  srpskih pesnika. A za Srboljuba je malo ko čuo.  Njegova je, zapravo naša, nesreća što je imao samo četiri razreda osnovne škole pa ga ni kritičari ni teoretičari ne uzimaju za ozbiljno... Dakle, u „Bratu” sam pustio pripovedača i pesnika da se smenjuju.  Danju se darivaju reči a noću duša. Misao sam zaogrnuo u jednostavnost, trudio se da jezik romana bude „dečji”, s obzirom na to da samo kod dece još ima prisnosti i neiskvarenosti. Pokušao sam i da, koliko god je to moguće, bude očišćen od tuđica. I da bude verodostojan. Na primer, ne može u 17. veku topovsko đule da razbije ivericu.  Naravno, koristio sam pri tome brojne alate koje književnost nudi, poput alegorije, ironije, sarkazma... Prvi put da sam  zadovoljan onim što sam napisao. U prologu romana stoji: “Ne strepim od bilo čijeg mišljenja i suda u vezi sa ovom proezijom.  Telo je surovo mesto. Duša se čini lepšom.”

Miroslav Stajić

Piše:
Pošaljite komentar